Šta da radiš sa sobom? Teško se živi, stari se, boluje, trpi sve i svašta, a vreme prolazi, kraj je sve bliži a čini se kao da smo tek na početku. Kao da je sve čega se sećamo bilo juče.
Toliko se toga izdešavalo, memorija je skoro puna i sistem u haosu. Nekada su postojali „ventili” da rasterete, opuste, dodaju zrno smisla nepotrebno ispolitizovanoj stvarnosti. Kultura, sport, putovanja, letovanja i slično. Odeš, napuniš baterije, vratiš se i nastaviš. A sada, ako bih otišao ne znam da li bih se vratio? Pa i da crknem tamo, koga je briga? I ovde nikog nije briga.
Ipak, koliko god da je bilo teško i biće još teže, to što nam se dešavalo promenilo nas je. Svi su se promenili. Neko je bio slab, sad je ojačao a kod drugih je bilo obrnuto. Bilo je siromašnih koji su se preko noći obogatili. Još je više onih koji su potpuno osiromašili. Vidljivih promena je mnogo, ali je onih koji se ne vide još više. Sve se uklapa u ono Andrićevo o „fukarama koje se obogate, budalama koje progovore i pametnima koji zaćute”. Ako bismo analizirali te pojave došli bismo na klizav teren primene zakona, kao i na problem javnog morala i tolerancije.
Zapravo je najveći problem što oni pametni ćute. Budale uvek galame, pa ako ih ne možeš ućutkati, a teško je jer ih ima mnogo i dobro su raspoređeni, treba ih nadjačati. Fukara uvek ima i bilo ih je. Uvek su pokušavale da se obogate ne birajući sredstva. Ta vrsta se suzbija zakonskim sredstvima, ali je opasno kada takvi dođu u poziciju da donose zakone. A to im polazi za rukom kada za njihove potrebe (kako kaže Andrić) budale progovore a pri tom, pametni zaćute. Onda gledamo klince kako odlaze bez povratka. Klince koji ne žele da budu fukare, a nisu budale. Oni imaju šta da kažu, ali njih ovde nema ko da sluša. Zato odlaze tamo gde ima ko da ih sasluša i još da ih plati za to.
Srećan put!