Čika Sima, najbolji tatin pajtaš, tada sam još uvek tatu tako zvao, kasnije sam prešao na ono keva i ćale, kad bi hteo da opiše neki neuspeh, koristio bi rečenicu: Operacija uspela, pacijent umro. Pritom bi se grohotom smejao i namigivao. Još tada u ranom detinjstvu nije mi se sviđalo da razmišljam o neuspehu. Zato sam preinačio tu rečenicu dodavši joj samo jednu reč i pohrlio ka uspehu. Put ka uspehu, da se razumemo nije ni malo lak. Bilo je lutanja, stramputica, ali sam nazirao da put do uspeha i sreće vodi preko novca. Imaj novac, imaćeš sve, bila je deviza koju sam kasnije tokom života usvojio. No, da se vratimo na početak. Tu drugu rečenicu dobro se sećam, upotrebio sam prvi put kada sam u dogovoru sa sestrom iz zajedničke kase izvadio pare za sladoled. Takva akcija je u vreme kada sam je prvi put preduzeo bila veoma rizična. Ako bi tata ili mama saznali za to sledila bi grdnja, čak i kazna. Ali izazov je bio jači od straha. Okrenuo sam kasicu-prasicu naopačke i čačkajući prorez babinom iglom za pletenje, ili kasnije, jer se to ponovilo ko zna koliko puta, zatupastim nožem iz escajga, uspeo da istresem žute kovanice od deset, dvadeset i pedeset dinara, dok je sestra na vratima dečije sobe čuvala stražu. Kad je sitniš pri padu na linoleum, počeo da zvecka zavodljivim zvukom dukata, zavoleh taj zvuk za vjeki vjekov. Ushićen uzviknuh drugu varijantu rečenice, koja je sada glasila: Operacija uspela, pacijent nije umro.
Sestra se na početku bunila govoreći kako to što radimo nije u redu jer to je krađa, ali sam je lako ubedio da tu ni govora nema o krađi jer gurnuti ruku u zajedničku kasu ne može da bude krađa kad je to naš novac, zajednički. I naravno, posle smo oboje uživali ližući sladoled. Već tada sam ispoljio da posedujem praktičan duh, pa bih često bez sestrinog znanja i naravno bez griže savesti sam vadio sitniš. Sestra je pobogu mala, pa može od silnog sladoleda da je zaboli grlo. Zato sam to nazivao brigom o njenom zdravlju i izvršio tom brigom uslovljenu, nužnu preraspodelu budžeta u svoju korist. To stavljanje ruke u zajedničku kasu mi se toliko osladilo da sam ga u budućnosti često primenjivao.
Već u osnovnoj i srednjoj školi sam rado prihvatao da budem blagajnik u odeljenskoj zajednici. Uvek se na volšeban način u kasi našlo viška da poneku devojčicu izvedem u poslastičarnicu ili biskop.
Kakav sam bio đak? Nisam bio odlikaš, ne mogu da kažem, ali sam prepisivao od odlikaša uvek kad bi se ukazala prilika, koristio puškice na kontrolnom i naćulio uši prema prvim klupama pri izlasku na tablu i tako se iskobeljao iz srednje škole sa prosekom 3,52, što me je svrstalo među vrlo dobre učenike. Odmarao sam se za vreme raspusta, sasvim zasluženo, posle četvorogodišnjeg napornog učenja, ali moj preduzimljiv duh nije mi davao mira. Nisam džabalebario. Razmišljao sam o svojoj budućnosti, pa sam pokušao da stupim u kontakt sa deda-ujakom, daljim kevinim rođakom koji je već trideset godina u USA, ali posle sam odustao jer sam čuo da on nije baš tol’ko bogat kol’ko sam mislio. Gde ću, šta ću, opredelim se za akademsku karijeru. Upišem višu školu, vanredno. Nije mi bilo važno šta upisujem, već da mogu da dobijem indeks bez prijemnog, jer mali kiks na prijemnom može da ti upropasti ceo život, a koji sam baksuz, sto posto bi na prijemnom bila pitanja iz oblasti koju nisam baš najbolje savladao. I dobijem indeks. Keva je bila presrećna. Matori me pita koliko traju studije, reko’ tri godine, a ćalac će na to: Hmm, znači devet. Prvi ispit dam u junu. U indeksu se smeškala šestica iz predvojničke. Druga dva ispita sam pao. Keva smuva matorog i on za šesticu iskešira, ne sećam se tačno koliko, al’ sam sa tim parama otišao na more i skromno i pažljivo trošeći novac ostanem u Bečićima nedelju dana. Onda sam sa ortacima iz kraja krečio neki stan na Mirijevu i opet otišao na more, a posle kod tetke na selo. Poneo sam knjige i u zelenilu uz popodnevni poj slavuja učio, a noću išao po lokalnim kafićima i jurio seljančice. U septembru na žalost nisam dao ni jedan ispit i cele sledeće godine isto. Zabrinuo sam se. Keva je zbog toga išla kod neke vračare da skine čini, a ćale zavrn’o slavinu. Ne da lovu. Kaže: Zaposli se barabo! Opet angažujem kevu i matori uplati vozački. Položio sam iz prve, ćale je znao jednog iz komisije. Zaposlim se u gradskom saobraćajnom da vozim linijski taksi, isto preko neke veze. Izdrž’o sam tri meseca, a onda oteram u tri lepe dispečera i bacim ključeve na sto. Ja da radim za drugog neću.
I tad prelomim. Učlanim se u stranku. Ispočetka je bilo bez veze. Lepio sam plakate svoje partije, cepao tuđe. Išao na mitinge, tukao pristalice konkurenata… Počeo sam karijeru bukvalno iz baze. Posmatrao sam, učio, borio se. Ukapirao sam gde se vrti lova. A gde je lova, tu možeš i da se očešeš, samo treba da znaš da se pozicioniraš. Napredovao sam polako, ali sigurno. Promenio sam pet stranaka. Što vladajućih, što opozicionih. Bio sam svuda rado priman, jer sam svima valjao. Ispekao sam zanat, znao sam znanje. Situaciju u kuloarima sam poznavao k’o svoj džep. Rad ispod žita usavršio do perfekcije. Pa nije to malo dvadeset godina iskustva, izgrađena poznanstva u svim sferama. Eh, da me sad vidi ćale… Umro je jadan. Zid mog kabineta krasi diploma prestižnog Džeri-Luis koledža i Nobel instituta sa Božićnjih Ostrva, na kojoj piše da sam sa uspehom odbranio master tezu: Međusobni uticaj i struktura političkih subjekata u našem društvu, sa posebnim osvrtom na njihov humani karakter i moralni kodeks. Ova eminentna obrazovna ustanova je u svom isturenom odeljenju u Pržogrncima za kratko vreme edukovala više hiljada polaznika najrazličitijih profila i tako doprinela naporima našeg obrazovnog sistema da se na najsavremeniji način usavrše kadrovi neophodni našem društvu. Nije čudo što su zbog tog doprinosa primili najviše državno odlikovanje koje se dodeljuje u ovoj oblasti. Stečena diploma nije jedino čime se ponosim. Jedan sam od osnivača i glavni stožer upravo osnovane nevladine, neprofitabilne organizacije Ognjište, koja neguje tradicionalne vrednosti, čuva nacionalni identitet, okuplja patriotski nastrojene borce. Ja sam predsednik Ognjišta, a nerado sam prihvatio da budem blagajnik i član nadzornog odbora, ubedili su me članovi na osnivačkoj skupštini. No za tako plemeniti cilj, vredi se žrtvovati. I da vam kažem. Svi misle da u politici ima para, da je dovoljno da se učlaniš u stranku i rešio si sve probleme, ali nije baš tako. Samo snalažljivi i sposobni, uz velike žrtve, uspeju. Treba vrebati trenutak i iskoristiti ga. Posle tolikih godina sam na pragu uspeha. Evo, ciljam na ministarsko mesto. Nešto razmišljam, bivša žena nije mogla da bude gospođa ministarka, bio sam sitna riba, ali ova sadašnja sigurno hoće. Ako se ovoga dočepam, nafatiraću se, a posle. Baš me briga.
Crepaja, 9. decembar 2020. g.