Policajac na graničnom prelazu mi je izvinjavajući se vratio pasoš i rekao da nažalost ne može da me propusti i pored očigledne sličnosti fotografije i moje face. Komjuterski program za prepoznavanje izbacuje dva imena i on je nemoćan. Sa osmehom me je zamolio da se obrijem i veruje da će tad identifikacija biti uspešna. Pomirljivo protrljah razlog ove male nezgode, čekinje posle desetodnevnog nebrijanja i klimnuh glavom…
„Mobilna radionica za posredovanje u ljubavi, tumačenje snova i popravku uspomena” pisalo je u oglasu, na zadnjoj strani enigmatskog časopisa koji mi se našao u rukama dok sam čekao na red kod frizera. „Pazi boga ti, čega sve neće prevaranti da se dosete”, pomislih i ne odolevši znatiželji okrenuh navedeni broj.
„Alo, da li sam…”
„Da, dobro ste razumeli. Mi radimo na tumačenju snova, popravci uspomena i posredovanju u ljubavi”, prekide me u pola rečenice prijatan ženski glas. Usledila je kratka pauza, a onda sagovornica nastavi: „A vi srećni čoveče, kao desetohiljaditi korisnik naših usluga imate specijalan popust.” Osmehnuh se kad čuh ovaj otrcani trgovački štos, sve više uveren da je neka navlakuša u pitanju. „Snovi kazuju više nego što mislite”, nastavi devojka, „a uspomene blede, valja ih osvežiti, ponekad popraviti. No nećemo telefonom. Mi smo utvrdili vaš položaj. Tu smo nedaleko od vas na parkingu kod sportske hale na ulazu u grad.”
Nekakava čudna sila me je nagnala i ja se glatko izbrijan, uskoro nađoh ispred hale sportova. Na vratima čudnog vozila, nečega između kombija, kampera i autobusa, sačeka me nasmejana devojka i u znak dobrodošlice pruži mi obe ruke sa dlanovima okrenutim na gore, kao da želi da me uzme u naručje. Prihvatih njene dlanove, i osetih toplinu koja se začas proširi čitavim mojim telom.
„Ovim se moja porodica bavi već tri veka”, nastavi devojka i uvede me u unutrašnjost vozila koje je sad delovalo mnogo prostranije, „naravno pored neophodne nadarenosti i znanja koje se prenosi sa kolena na koleno, koristimo i modernu tehnologiju. Moćne kompjutere sa ogromnom bazom podataka, satelite za lociranje naših korisnika. Sadašnjih i budućih… Mi znamo puno toga o vama. Gotovo sve. I ne samo o vama…”, smešila se devojka. Radoznalo sam posmatrao unutrašnjost. Sve mi je mirisalo na običnu vašarsku prevaru. Okruživali su nas nekakvi monitori, ili bolje reći prazni ramovi za slike, a u zadnjem delu odvojen staklenom pregradom sedeo je sredovečan muškarac za tastaturom, koji mi mahnu rukom i udubi se u kucanje.
„Možemo da počnemo od snova”, reče devojka i pruži mi ruke.
„Ne, snovi me ne interesuju. Ne verujem u tumačenje snova”, odgovorih ne skrivajući sumnjičavost, ali prihvatih njene ruke i opet osetih toplotu koja se širila čitavim mojim telom.
„Ooo, uredu. Onda nekoliko reči o snovima koje ‘sanjate’ budni. Vi biste želeli da postanete pisac…”
„Više me interesuju uspomene”, prekidoh je, potrudivši se da se ne primeti moju začuđenost. Kako može da zna? Zapitah se.
„U redu, kako hoćete”, nastavi devojka, „i sami znate, postoje lepe i ružne uspomene. Lepe uspomene pozitivno deluju na nas. E njih treba snažiti, podsticati, ali one vremenom blede i treba ih osvežiti, obojiti, ponekad obogatiti. To naša radionica veoma uspešno radi… Vi mi čini mi se ne verujete?”
„Pokažite mi neku”, odgovorih nadmeno, kao čovek koji kontroliše situaciju. Osmeh joj nije silazio sa lica dok je pritiskala taster ispod najbližeg monitora (praznog rama za sliku) i na ekranu se pojavi devojka koja u ruci drži knjigu Vesne Krmpotić Čas je, Ozirise. Oči su joj bile blistave od sreće. Iza nje se nazirao pesak i palme osvetljene mesečinom u novogodišnjoj noći, negde u Egiptu.
„Ali ovo nije moja uspomena, ovo mi ništa ne znači”, pomalo trijumfalno prokomentarisah.
„Da. Znam da vam sada ništa ne znači. Ali budite strpljivi, videćete da vam znači. Kao što ste videli u oglasu mi posredujemo u ljubavi, spajamo srodne duše”…
„Koliko koštaju vaše usluge?”, upitah. „Ja baš nisam preterano bogat čovek.”
„Zašto odmah mislite na novac?”, i dalje se smešeći nastavi devojka, „možete se odužiti dobrotom. Dobrim delima, ljubavlju… volite ljude oko sebe, širite optimizam, budite nasmejani…” Pogledah na sat i trgoh se.
„Izvinite, moram da krenem. Samo sam vam uzalud trošio vreme”, rekoh devojci i raširih ruke u znak izvinjenja.
„Grešite. Nije uzalud. Videćete”, reče devojka i poljubi me u obraz. „Srećno.”
Kiša je počela da pada retkim, krupnim kapima čim sam prešao granicu. Budapest, pisalo je na tabli iznad auto-puta. Nisam uspeo da vidim kilometražu. Zapalio sam cigaretu i uključio radio. Protrljao sam glatko izbrijano lice i pogledao se u retrovizor. Dobro raspoložen, osmehnuh se svom odrazu. Baš tada mi zazvoni mobilni.
„Ej kume, stvarno mi je žao što nisam mogao da pođem. Ti znaš koliko sam zaluđen ‘formulom’. A sigurno bi smo se posle trke negde dobro ‘uvoštili’. He, he. Ali, posao, jebiga…”
„Ma, ne seri kume. Mogao si da zajebeš posao da si hteo. Nego drugo je u pitanju”, prekidoh ga i zapevah početak one pesme od Indeksa: „Jedna mala, pegava plava…”
„Ma, ‘ajde šta ti pada na pamet kume”, i uvo mi zagluvi od smeha iz slušalice. „Lepo se provedi i nađi neku ribu usput. Povedi je mesto mene da ne propadne karta.”
„Ma kakva riba. Prodaću kartu i napuniti auto pivom” odgovorih i uključih brisače. Kiša je bojila asfalt u crno. Već prođoh pored parkinga, kad krajičkom oka primetih stopera sa kapuljačom na glavi kako podignuta palca maše rukom gore-dole. Obično ne vozim stopere, ali bi mi ga žao. Pokisnuće kao miš. Skrenuh u zaustavnu traku i vratih se tridesetak metara u nazad.
„Hvala vam puno… Vidim naše tablice, pa reko’ valjda će… Neće niko da stane…”, reče i sedajući smakne kapuljaču. Kosa vlažnih ufrćkanih krajeva rasu joj se po ramenima. „Bože svemogući, pa ovo je devojka.” Ubacih u prvu, dadoh gas.
„Idem u Budimpeštu na trke. Valjda ću uspeti da kupim ulaznicu…”, govorila je brzo nižući reči malo promuklim altom. Gledala me je žmireći, kao da pokušava da se nečega priseti. „Mogu li da zapalim?” Ne čekajući odgovor zabode glavu u torbu tražeći cigarete. Klimnuh glavom iako me nije gledala. Učinila mi se poznata. Gledao sam čas nju čas kolovoz. Čeprkala je po velikoj platnenoj torbi do lakta gurnuvši ruku u nju. Onda se oglasi radosnim usklikom. Pobednički podiže kutiju cigareta i pogleda me krupnim očima.
„U pizdu ma…”, ote joj se psovka u sledećem trenutku. Torba joj je ispala iz ruku i drangulije joj se rasuše pored nogu. Brzim pokretima je pokupila sitnice i na kraju je u torbu ubacila knjigu. Uspeo sam da vidim naslov. Čas je, Ozirise, Vesna Krmpotić. Neverovatno. Osmehnuh se lupivši dlanom o volan. Pružila mi je cigaretu. Pušili smo ćuteći dok su brisači monotono kloparali.
„Mislićeš da sam luda, ali moram da ti kažem. Sanjla sam te pre neku noć. Potpunog stranca. Sigurna sam.” Pogledi nam se ukrstiše. Prsnuh u smeh vrteći glavom.
„Šta je, ne veruješ mi?”
„Verujem, verujem” odgovorih.
Crepaja, 26. oktobar 2018. g.