Zauvek mi je ostala u sećanju umetnička postavka u Fondaciji Cartier u Parizu, 2002. godine – Unknown Quantity, inspirisana na osnovu istoimene knjige Paula Virilioa, koji je promišljao i analizirao studiju u kontekstu relacija: kako je moguće da je prisutan sve veći broj nesreća kao indirektna posledica čovekovih izuma ili jednostavnije, kako je moguće da ljudski faktor svojim činjenjem izaziva najveće katastrofe. Umetnici su na različite načine prezentovali svoj artwork na ovu temu otrkrivajući misteriju tih nesreća koje su menjale tok našeg postojanja i civilizacije.
Sa takvim stavom i počinjem tekst – kako je moguće da kao ljudska bića, civilizovana, u 21. veku, još uvek, prvo kao pojedinci i pojedinke, ne čuvamo svoj životni prostor urednim; a da kao društvo nismo dostigli stepen tehničke i tehnološke zaokruženosti procesa brige o onome što se baca na đubrište. Mi smo još uvek na početku, mi još ne razvrstavamo, ne odlažemo, ne prerađujemo, a da ne govorimo o nekim savremenim inovativnim rešenjima. Svakog dana sve dublje tonemo sa istim tim đubretom i svi ćemo završiti, ali stvarno ćemo završiti na smetilištu.
Uvek se pitamo: zašto je toliko đubreta svuda oko nas? Kako je moguće da nam je svest i dalje na niskom ekološkom nivou? Od čega to zavisi, nije valjda samo od nivoa obrazovanja? Koliko komunalne službe i infrastruktura grada čine da se smanji količina bačenog različitog đubreta na sve strane? Unazad su bile vidljive brojne kampanje, projekti, obeležavanje međunarodnih dana zaštite životne sredine, prirode, planete… a očigledno nisu doprineli i ne doprinose u onoj meri da sebe kultivišemo i prihvatimo moto – Čuvaj svoju domovinu urednom! Koliko puta vidimo ljude koji nemarno bacaju razne papiriće dok hodaju, iz kola neku ambalažu ili pikavce, kesu sa đubretom pored klupe, autobuskog stajališta ili nekog drugog mesta koje nije mesto za odlaganje đubreta? Poseban je zločin prema prirodi kada se baca na zelenim površinama u šumi, na izletištima…
Decenijama unazad pokušavamo da organizujemo razvrstavanje đubreta uz upotrebu različitih namenskih kontejnera. Izgleda da tu dimenziju ekološke svesti najviše poseduju predškolci i učenici u osnovnim školama, kasnije to se negde izgubi. Stalni lokalci sa određene teritorije grada su skloni da više kritikuju druge, novodošle, nove lokalce, da se neodgovorno ponašaju i ne poštuju raspored odnošenja đubreta. Javno komunalno preduzeće „Higijena” u strukturi zaposlenih ima stalan problem nedovoljnog broja onih koji bi brinuli o odnošenju i odlaganju smeća, ali zato ima višak onih koji administriraju; i u ruci drže partijsku knjižicu.
Svaki deo grada ima svoje specifičnosti, svako naselje je bremenito istom problematikom. Očigledno ne postoji adekvatno sistemsko rešenje, ne postoji ni adekvatna politika određenih mera za kvalitetniji pristup u rešavanju odlaganja svega onoga što ljudska ruka odbacuje, a mnogo toga se zaista baca. Po količini, vrsti i načinu kako se otpad odlaže može se zaključiti na kom nivou kulture življenja se nalazi pojedinac, porodica, privredni subjekti, društvo…
Mesna zajednica „Mladost” ima različite lokalitete kao što su Stara Misa, Nova Misa, Kudeljarac, kao i zaseban deo koji se odnosi na SRC „Mladost” sa Peskanom. Ne razlikuje se od drugih delova grada po komunalnoj uređenosti i ona je bremenita sličnim problemima koji čine opšte mesto – đubre baca gde ko stigne. Nerazumljivo je poimanje bilo kog građanina, građanke, ako mogu taj status da imaju u trenutku kada odlažu plastičnu kesu makar gde, a najčešće, a što da ne, na zelenoj površini, pored male kante za otpatke. Zanimljiv detalj je vidljiv na žičanoj ogradi SRC „Mladost”, neko je savio ambalažu od nekog čipsa ili flipsa i zavukao je u mrežu, tako da će tu ostati sve dok je neki cunami ne pomeri. Dok se šetate Sportskim centrom, koji jeste lep i koristan resurs ne samo za žitelje Mise, nego i za stanovnike grada, uvek ćete videti đubre koje je rasuto na sve strane. ono koje za sobom ostavljaju korisnici ili ga vetar raznese sa obližnjih kanti. Nedovoljno se vodi briga o čistoći tog prostora. Okolo su pobacane plastične kese sa ostacima lepka koje su koristili konzumenti najstarije i najprisutnije droge svih početnika. Najdrastičnija obest je vidljiva u blizini autobuskog stajališta, neko je još pre nekoliko godina, odsekao parče klupe i to baš na sredini. Mnogo je onih koji imaju kućne ljubimce, niko ne nosi kesu sa sobom da bi pokupio pseći izmet, ali i nema posebnih kanti za odlaganje, odnosno nema posebnih celina gde bi se šetali kućni ljubimci. Posebnu priču zaslužuje Peskana koja je gotovo nestala, a zašto, o tome u nekom drugom tekstu. U nedogled bi otišli kada bi se opisivali svi nemari i nebrige koje su svakim danom sve uočljiviji, a pogotovu kada dođe proleće!
Poglavlje 27 još nije otvoreno; od civilizovanog društva udaljeni smo miljama.