Žene u Holivudu su vesnice revolucije tektonskih razmera koja će bespovratno sve promeniti. I ovaj je, kao i mnogi drugi moderni prevrati, započeo na internetu, kada su žrtve jednog napaljenog nesrećnika, Harvija V. shvatile koliko su mnogobrojne, a onda odlučile da o tome i progovore. Započele su lavinu nakon koje izlazi na videlo da u Holivudu operišu desetine sličnih predatora, da ih ima i u ostatku USA, ne samo među filmskim radnicima već i među političarima, profesorima, direktorima, da neki od njih preferiraju muškarce, neki maloletne devojčice… da bi se na kraju revolucija proširila i na druge zemlje i kontinente. Neće zaobići ni nas.
Zašto su ovi događaji važni i kakve veze oni imaju sa nama? Pre svega treba razumeti da se promena ne odnosi isključivo na muško-ženske odnose, već na zloupotrebu moći moćnije(g) nad nemoćnijima. Zlostavljač koristi svoju poziciju da nešto iznudi od svoje žrtve ili satisfakciju dobija povređujući žrtvu. Ključno za ovakve odnose je stvoriti ubeđenje da je situacija bezizlazna, da žrtva nema alternative osim da trpi i povinuje se, da sve što joj se radi mora ostati tajna, ako pak progovori neće ništa postići osim da osramoti sebe, da mnogi čak i znaju šta zlostavljač radi, ali eto njegovo loše ponašanje ne proizvodi nikakve posledice po njega, ukratko može mu se.
Tragično je što ovakve situacije daleko nadilaze odnose između zgodnih glumica i seksualno opterećenih producenata. Sličan scenario može zadesiti bilo koje radno mesto, od butika do biblioteke. Idealno tlo za nasilnike svih fela su škole i fakulteti, jer najlakše je ubediti dete da je najbolje da ćuti i trpi, da to tako treba i da nema kome da se obrati za pomoć. Postoji razlika između racionalnog saznanja da je neko nedelo pogrešno i ličnog iskustva koje vam pomaže da bolje razumete žrtvu i ono kroz šta ona prolazi. To me je navelo da preispitam neka svoja negativna iskustva, ali i da se zapitam šta sam iz njih korisno naučio. Da se odmah ogradim, išao sam u osnovnu školu koja se nalazi u centru vojvođanskog grada („J. J. Zmaj”), Gimnaziju „Uroš Predić” koja je važila za elitnu u našem obrazovnom sistemu (barem su nam tako pričali) i Hemijski fakultet koji spada među zaslužnije fakultete zbog kojih se Beogradski univerzitet našao u prvih 300 univerziteta na međunarodnoj Šangajskoj listi. Bio sam odličan učenik, nikad nisam imao strah da bilo kome profesoru kažem u lice da nešto smatram nefer odnosom ili da se usprotivim nepravdi. Ovo navodim zato što mislim da je moje školovanje bilo pesma Havaja u odnosu na iskustva mnoge druge dece, no svejedno mogao bih da izdvojim nekoliko situacija koje se u nekom budućem humanijem vremenu više nikada neće ponoviti, dok će neke buduće generacije nakon par decenija sa dubokom nevericom čitati dalje redove ovog teksta.
Kada sam bio u višim razredima osnovne škole, nastavnicu fizičkog je povremeno menjao jedan mladi nastavnik sa viškom testosterona i manjkom pedagoškog senzibiliteta. Omiljena reč u komunikaciji sa decom mu je bila muflon, „Hej, muflončino jedna, pusti tu loptu i dolazi ovamo!” Nakon nekog nestašluka u fiskulturnoj sali, pozvao me je da pođem sa njim u svlačionicu (ne, ovo naravno nije jedna od onih priča). Gledamo se u oči u hladnoj, praznoj svlačionici, nakon čega mi naređuje da se bacim na pod i uradim 20 sklekova. Gleda on mene, gledam ja njega i kažem mu neću. Nećeš? Neću. Cenim da su mu se oči malo skupile, nozdrve raširile, ali sem toga ništa se više nije desilo, mada mi u tom trenutku stvarno nije bilo svejedno šta bi dalje moglo biti.
Nakon 15 minuta, zove me drugi nastavnik sa čijim odeljenjem smo delili salu i pita me šta se desilo, u čemu je problem? Odgovaram mu da ne želim da takoreći ljubim pod pred bilo kime, te da me slobodno može prijaviti razrednom starešini ili direktoru. Na kraju se ništa nije desilo, „Muflon” me je ignorisao do kraja školske godine, iz fizičkog sam imao peticu kao i sva ostala deca, iako sam u to vreme bio totalno antisportski tip. Životna lekcija: Ma koliko situacija bila zastrašujuća i bez obzira na strah koji osećate, možete reći NE bez bojazni da će vam nakon toga nebo sigurno pasti na glavu. Čak i ako ne ispadne tako, možda je bolje kajati se što ste rekli NE, nego posledica vašeg prećutnog, iznuđenog DA.
U srednjoj školi smo imali profesora koji nije bio preterano stručan za svoj predmet, ali je zato bio šampion neumesnog ophođenja. Voleo je one šale kad zakopčava šlic pri ulasku u učionicu uz komentar „neka mama se raspitivala za ocene” ili homofobične šale na račun svojih kolega ukoliko, kobajagi slučajno, sedne na sunđer. Nije se libio da u komunikaciji sa učenicima koristi izraze balvan, plavuša ili sisojka. Atmosfera u učionici je bila takva da je vladala neka čudna mešavina humora i straha, jer vam nije bilo baš svejedno kad je šala na vaš račun. Već na početku školske godine sam zakasnio na njegov čas. Procenio sam da je bolje da ga ne prekidam protokolarnim „Izvinite nastavniče što prekidam čas, mogu li bla bla bla”. Preseklo me je njegovo: „Je li mali, iz koje si ti šume sišao?” Totalno zbunjeno sam mu rekao prvu stvar koja mi je pala na pamet: „Pa, sa Tesle…” Nakon ovog neočekivanog odgovora, koji je usledio umesto pokunjenog ćutanja i izvinjavanja, dobio sam etiketu „Komšija”, što je barem mene poštedelo daljeg maltretiranja.
Sličan predatorski tip ličnosti sam viđao kasnije i na fakultetu. Primetio sam da njihovo ponašanje ima jednu zajedničku osobinu, uvek se okome na najslabijeg „člana krda”, koga je najlakše kinjiti, onog ko ne ume ili ne sme da odgovori. Mi ostali uglavnom ćutimo vođeni devizom, bolje on nego ja. Zlostavljači umeju da budu veoma lukavi, a zlostavljanje je moguće i zbog prećutnog odobravanja ostatka grupe. Što ne dođe pa kaže/uradi to meni!?! Pa zato što nije ni budala, poenta je da ne treba da vređa ili povređuje nikoga, a pogotovu ne one koji su najmanje sposobni da se od predatorskog odnosa odbrane.
Biću fer pa ću priznati da su moji buntovni izlivi bili povremeno bezobrazni. Jedan takav se desio i na času filozofije, predmeta sa koga je polovina razreda bežala, dok smo mi ostali uglavnom slušali priče o profesorovom nestašnom sinu, velikoj ženi i mrskoj tašti. Dotakli smo se neke političke teme, kada sam profesoru uputio bezobrazan i uvredljiv komentar. Dobio sam odgovor nakon koga je ceo razred zaćutao, a ja prvi put u životu nisam mogao ni reč da izgovorim. „Konstantine, šteta što ti otac nije živ da te nauči kako se ponaša”. Moj tata je umro od srčanog udara kad sam imao 11 godina i on je to vrlo dobro znao. Nisam verovao da neko, ko je između ostalog plaćen od države da brine o mojoj dobrobiti, može biti toliko bezosećajan. Nisam mu ništa odgovorio. Nisam se požalio ni razrednoj, ni direktoru. Nisam ništa rekao porodici. Pravio sam se da se ništa nije desilo, jer mi je bilo najlakše da se to više ne pominje. Nekoliko godina kasnije sam čuo da nisam bio jedini koji je sa njim imao slična iskustva.
Mene su povredile samo reči. Neko drugi je u situaciji da preživi mnogo gore neprijatnosti. Ko im je kriv kad se ne bune, tako im i treba!?! Obraćanjem za pomoć žrtva je prinuđena da ponovo proživljava celo iskustvo iznova, pri tom često živi u zabludi da se ionako neće ništa promeniti. Nedopustivo je što se ponekad ništa i ne promeni.
Prvi ispit koji sam polagao na fakultetu zvao se Filozofija prirodnih nauka. Šalio sam se sa kolegama kako bi neko mogao da dobije Nobelovu nagradu za hemiju, a da nikada nije ni čuo za taj predmet. Bio sam jedan od retkih koji je verovao da je pretnja kako su predavanja obavezna šarena laža, no svejedno sam se 1999. cimao svake srede Beovozom da dolazim na fakultet samo zbog njih. Pravi mali „štreber” kome je sve zanimljivo. Nisam hteo da učim iz skripti, već sam uz Vujakliju žvakao 300 odabranih strana sabranih dela čuvenog akademika. „Opskurnost ideje kauzaliteta je notorna”, pročitala je moja dugarica i konstatovala da je jedina izvorna srpska reč u toj rečenici „je”. Od prvog roka sam odustao jer nisam stigao da spremim sva ispitna pitanja, a pred sledeći ispitni rok sam se razboleo. Spremio sam ispit, međutim, nisam stigao da se preslišam. Profesor me prekida pre kraja odgovora na svako pitanje i zaključuje ispitivanje gledajući me sa visine: „Kolega, vidim da ste vi sve ovo pročitali, ali to nije dovoljno da dobijete šest. Vidimo se u sledećem roku”. Nije obratio pažnju ni na to da sam bio redovan na predavanjima, niti na seminarski koji sam dobrovoljno pisao iz tog predmeta, niti da nas čekaju mnogo ozbiljniji predmeti. Doživeo sam to kao strašnu nepravdu, ali najviše me je pogodio taj uobraženi stav. Nikada se nisam osećao toliko poniženo i bezizlazno kao te večeri kada sam se vratio doma nakon ispita. U sledećem roku sam odgovarao među prvima, svo troje smo dobili desetke uz komentar „Danas vidim da nisam za džabe dolazio na fakultet” izgovoren najprepotentnijim mogućim tonom, dok mu se stegnuta kravata usecala u vrat. Prihvatio sam indeks, zahvalio i više mu u životu ni dobar dan nisam rekao.
Ma koliko moje iskustvo bilo neprijatno za mene, ono ne može da se poredi sa poniženjem ili traumom koju doživi student na koga urla profesor dok mu baca indeks kroz prozor ili studentkinja koja je izložena seksualnom nasilju. Stoga ga ne bih ni navodio da nije imao zanimljiv epilog. Nakon 5. oktobra fakultet je dobio novu upravu. U duhu demokratksih promena, prodekanka za nastavu je obilazila sve laboratorije i usmeno anketirala studente: koje su naše primedbe i sugestije, šta bismo mi studenti predložili bi kvalitet studija bio unapređen? Napomenem prodekanki, onako usput, da sam profesora Filozofije prirodnih nauka video samo na prvom predavanju i ni na jednom drugom, sve do samog ispita. Ostala predavanja je držao isključivo njegov asistent. Stvarno?!? Začudi se prodekanka. Da stvarno!?! Začudim se još više i ja, do tada živeći u ubeđenju da su profesori jedna kolektivna svest, monolitna hobotnica koja u potpunosti kontroliše svaki svoj pipak.
Kažu da je i vatra otkrivena slučajno, tako sam i ja slučajno naučio važnu lekciju iz ovog dijaloga. Kada ste u situaciji da trpite zbog toga što neko zloupotrebljava svoj položaj, često živite u zabludi misleći da ste nemoćni, da svet naprosto nije fer, to tako mora, ništa se ne može promeniti, njemu niko ništa ne može, nikome nije stalo, svi su ionako isti kao on (ili ona), vrana vrani oči ne vadi, svi se oni drže zajedno. E pa ne samo da vadi, već nisu ni sve ptice u jatu vrane. Mnogi ljudi na pozicijama moći i dalje imaju funkcionalan moralni kompas i spremni su da urade ispravnu stvar, ali niko vam ne može pomoći ako pomoć i ne zatražite. Nekada će motivacija da vam se pruži pomoć biti krajnje sebična, jer najveći zlotvori nakupe svojim putem i veliki broj neprijatelja. Suština je da nikada niste u bezizlaznoj situaciji, uvek postoji neko ko je spreman da vam pomogne.
Promena u društvu za koju samo saznali zahvaljujući ženama iz Holivuda nije ni politička, ni ekonomska, već kulturološka. Takve promene su karakteristične po tome što nakon njih nema natrag, a njihov uticaj je neizostavno globalan, dakle pre ili kasnije će zahvatiti i sve krajeve našeg tamnog vilajeta. Poruku će shvatiti i nasilnici i osobe koje trpe nasilje: da više nije svejedno i da pomoć postoji. Holivudske žene su vesnice plime koja će potopiti bezbroj malih izolovanih ostrva nepravde, despotije skrivene od očiju javnosti. Mada bilo bi lepo da poneko ugleda i svetlost dana, ako treba i nakon pola veka, jer nikad nije kasno. Da progovori i onaj student koji je morao da skuplja svoj indeks u dnu prozora ili studenkinja kojoj je određeni kabinet ostao u traumatičnom sećanju. Makar anonimno, čisto da se ne zaboravi…