U samo svitanje, u vreme kad se noć u sivilu praskozorja povlači, a sunce zarumeni tamo s one strane gde se iza Vršca uzdižu Karpati, pojavio se na ivici ustalasalog mora žita prošaranog bulkama, lako sa taljiga skočio i zaturio šešir na potiljak, mladić, sin ravnice, gibak i mišićav. Iznad glave visoko u prozirnom plavetnilu lebdela je ševa. I pevala, pevala. Srce mu je zaigralo. Postavio je dlan iznad obrva i pogled uperio ka mestu gde je put presecao žuto polje. Zaprega se kretala polako, u kola su bili upregnuti vranci, ali sa ove udaljenosti nije mogao da prepozna ni konje ni kočijaša.
Iako je rano jutro, već je bilo toplo. Izvukao je iz čakšira belu lanenu košulju i raskopčao dva gornja dugmeta. Baš tada iz dozrelog klasja, pred njim, prhne prepelica. Lepet krila učini mu se kao devojački kikot. Kao smeh šesnaestogodišnje komšinice za kojom je uzdisao, čiji mu se lik i ovog trenutka stvorio pred očima. Kao da je ona, a ne prepelica izronila iz mora žita. Tamne oči, rumeni obrazi, gusta kosa upletena u kurjuke i napupele grudi… Uzdahnuo je popeo se na taljige i švićnuo kamdžijom iznad sapi dore.
Pred samim ulazom u selo, na pašnjaku kod đerma ugledao je nju kako u vedru pere jabuku.
„Oooo!”, uzviknuo je i pritegao kajase. Dora se zaustavila nadomak valova. Guske, čitavo jato, paslo je sa druge strane.
„Šta radi guščarica Mica?”, upitao je zadirkujući je.
„Čuvam guske, zar ne vidiš?”, vragolasto mu odvrati devojče.
„Dal bi mi dala… vedro da napojim doru?”, sa malom zadrškom izgovori momčina, tom pauzom naglašavajući dvosmislenost rečenice.
„Šta ja imam da ti dajem, dođeš pa ga uzmeš, bunar, a i vedro je seosko, zajedničko”, pritom je o suknju obrisala jabuku, nesvesno, ili namerno otkrivajući kolena.
Mladić je ne skidajući pogled sa devojke snažno povukao šibu na dole, đeram je zaškripao, a vedro pljesnulo o površinu vode. Mica je počela da se smeje kad je izvukao poluprazno vedro i tek sad pustila suknju koja je pokrila gola kolena i pala do pola potkolenica.
„Gledaj u bunar, u vedro, a ne da zveraš di vrane letu”.
„Ne gledim ja vrane, štaćedu mi, ja bi’ volijo da vidim mačkicu”, ne zbunjujući se odgovori mladić i posegne za njenim strukom.
„Ju! Što si brezobrazan”, devojče ustukne korak i izbegne snažnu mladićevu ruku, „nemoj!”, upozori ga, „eno ga braca sa ovcama”, pokaže glavom prema stadu ovaca koje se uz blejanje i zveket klepetuša približavalo bunaru i pruži mladiću jabuku. On zagrize crvenkast plod i počne da žvaće. Kobila je frktala dok joj je voda kapljala sa gubice.
„Dođi večeras u baštu, čekaću te”, rekao je gledajući je pravo u oči.
Mica samo klimne glavom i potrči prema bratu koji je uzvicima i zvižducima izdavao komande pulinima i uskoro čopor pristigne do valova.
„Di si bijo, Žarko?”
„Da obiđem žito. Boj’o sam se da ge ne napadne lema, al fala bogu…”, i prekrsti se pritom, „biće žita ove godine, biće. Oooo! Di ćeš? Sunce ti…”, vikne Žarko na kobilu koja je povukla taljige dok je pasla travu nekoliko koraka od bunara. On priđe taljigama, odveže spoljnu štranjku i prebaci je kobili preko leđa.
„Oćemo da zapalimo po jednu, a Ljubo?”, upitao je mladića, Micinog par godina starijeg brata, dok mu se po glavi motalo: Večeras, večeras!
„Ne palim, ali ‘ajde jednu. Kaže baba, dok ne odslužim vojsku, neće da me vidi sa cigarom, blago tebi, ti si to odužijo, ti možeš i da se ženiš”.
Žarko nije odgovorio, otćutao je, a srce mu je kliktalo: Večeras, večeras!
Devojka je ćutala, nije se mešala u razgovor, ali je ispod oka posmatrala Žarka. I ona je razmišljala o njegovom pozivu. Večeras.
* * *
„Mati, daj mi čistu košulju, oznoj’o sam se”. Hoklica je stajala na sred avlije. Do pola go, prao se u lavoru, trljao je vrat i dlake ispod pazuha. Večeras, večeras!
Mati mu prinese peškir i čistu košulju, pomalo začuđena.
„‘Ajde da ručamo. Umesila sam valjuške. Ima i čorbasti’ i nasuvo. Baš kako ti voleš”.
„Nisam gladan”. Večaras, večeras, šaputao mu je glas.
„Kako nisi gladan, nisi ni fruštukov’o?”
„Poj’o sam jabuku, dala mi jutros Mica, na bunar”.
Šta je s ovim detetom? pitala se mati.
* * *
„Di si ti pošla? Zar ne vidiš kako se načomrdilo. Gle tamo od babinog budžaka kako se crni”.
„Idem da pokupim petrovače u baštu, da opraviš sutra tegljeno s jabukama”, odgovori Mica materi.
„Sedi s mirom, ‘oćeš da pokisneš pa da se razboleš? Pogledaj, tek što nije počela”.
Pljusak je ugasio prašinu, a onda je po krovu zadobovao grad. Devojka je sedela i razočarano kroz prozor posmatrala igru ledenih kuglica po tlu. Počeo je da pada mrak. Kiša nije prestajala.
* * *
„Ju, ju! Pa di si tako pokis’o crni sine? Skroz si mokar. Sa’ ću da ti donesem suvo da se presvučeš”, reče mati i otvori orman.
„‘Teo sam da nakosim za konje, tamo iza Burbuljove bašte, al’ kad se spustila…”
„Ovo ne da valja. Ako je i livade u’vatio grad, potuko je svo žito. Uf, Bože! Šta smo ti zgrešili? Doneseš do usta i spadne ti s viljuške”, rekao je Žarkov otac i upalio petrolejku.
Žarko je cedio mokru košulju i dok je voda curila na zemljani pod, ni na trenutak nije pomislio na žito. Drugo je njemu bilo na pameti. Onda je pljunuo u stranu i kao da je time od sebe odbacio razočaranje koje ga je pritislo. Nasmešio se. Ako nije bilo večeras biće neko drugo veče, pomislio je.