Gostovanje Nikole Novakovića, PR-a Slaninijade, na jutarnjem programu Happy televizije počinje ciničnom opaskom voditeljke: „S obzirom da je 14. februar dan ljubavi, zaljubljenih, je l’ ovde svi treba da dođu koji vole slaninu, da li sam ja to dobro shvatila?“ Ne, niste dobro shvatili, slanina nema nikakve veze sa ljubavlju – slanina je brutalno ubistvo!
Koliko smo kao civilizacija odmakli od pećinskog načina života najbolje govori čitava pompa i atmosfera koja je prethodnih nekoliko dana vladala u Kačarevu. Scenografija sa nadimljenim i usoljenim delovima tela koji probodeni kukama vise na štandovima, kao i okoliš, odaju utisak da već jako dugo stagniramo, kako na fizičkom, tako i na duhovnom planu. Ostali leševi životinja, mahom poređani na rashodovanim krevetskim čaršavima, kineskim mušemama i kojekavim najlonima, umorna lica izlagača, i posetioci koji se kao hipnotisani gegaju od štanda do štanda čine da osećam prezir i gađenje prema svemu što smo do danas postali i zapitam se da li je uopšte trebalo ulaziti u tu pećinu. I onda, kao i uvek kada neko stane u odbranu ovakvom načinu života i kao argument koristi copy-paste frazu da su i naši preci jeli meso, te da je, bože moj, ubistvo radi hrane ispravna stvar, pomislim da bi nas takva logika držala podalje i od same pećine, a i da bismo zbog toga već odavno bili izbrisani sa lica zemlje. Ako težimo napretku, moramo da se oslobodimo starih obrazaca i da već jednom izađemo na svetlost dana i krenemo nekim drugim, boljim putem koji u slobodu ne vodi samo životinje, nego i čitavu ljudsku rasu. Bezbroj puta smo dokazali da smo najgore i najbahatije zveri koje su ikada hodale ovom planetom, i koje su, zarad prividnog komfora, upadale sve dublje u dekadenciju i ostajale zarobljene u sopstvenim zamkama.
Prizor sa ovogodišnje Slaninijade
Da zanemarimo činjenicu da meso nije hrana za ljude, kada od nekog kupujem hranu ili me neko savetuje o ishrani, veoma mi je bitno kako taj neko izgleda. Kao što ne bismo prihvatali fitnes savete od osobe koja je iskrivljena ili ima očigledan problem sa viškom kilograma i formom generalno, isto tako je pogrešno kupovati hranu od osobe koja svojim izgledom ne uliva poverenje da se hrani pravilno. Izrazita izobličenost tela usled viška masnoća, od čega sam i sam godinama patio, u velikoj je meri odraz užasno niskog samopoštovanja, i iluzorno je očekivati od osobe koja se nalazi u takvom stanju, preveliko poštovanje prema drugima, a kamoli da zna šta uopšte radi u pogledu ishrane i pripreme hrane.
Da budem pošten, i među nama veganima ima ljudi raznih profila i shvatanja ove, slobodno mogu da kažem, filozofije, koji se hrane više ili manje zdravo. Neki od nas imaju višak, a neki manjak kilograma, ali karnisti, osim toga što sve češće imaju problem sa viškom kilograma, i generalno izgledaju daleko lošije i starije od svojih vršnjaka koji su prešli na veganski način ishrane i stil života uopšte. O zdravlju da ne govorimo – rezultati ovoga će tek doći do izražaja. Elem, od 300 izlagača na ovogodišnjoj Slaninijadi, gotovo da ne postoje oni od kojih bih poželeo da kupim hranu, da se nekim nesrećnim slučajem i danas hranim konvencionalno. Nažalost, i neki vegani još uvek ne shvataju važnost zdrave ishrane i da čovek koji nije u stanju da pomogne sebi ne može da pomaže ni drugima na duže staze.
Poražavajuće je da u 21. veku pravimo fešte sa sušenim, usoljenim i kojekakvim drugim leševima. Ljudi moraju da shvate da ne postoji razlika između životinja koje smatraju kućnim ljubimcima i onih životinja za koje su nas ubedili da su za jelo. Ni jedna životinja nam ne daje mleko, jaja i meso, sve to mi sami uzimamo i to vrlo okrutnim i nasilnim metodama. Pogrešno nas uče da nam životinje bilo šta svojevoljno daju. Ne postoji životinja koja bi nam dala svoju nogu – mi je odsecamo.
Julin festival koji se održava u provinciji Guangksi u južnoj Kini, tokom kojeg se ubije i pojede preko 10.000 pasa nailazi na osude širom sveta, te je sve više peticija i potpisa za ukidanje istog. Istina je da se ovaj „vašar užasa i nehumanosti”, kako su ga novinari u Srbiji nazvali, suštinski ne razlikuje od Slaninijade u Kačarevu. Ubistvo će uvek biti ubistvo i ne postoji human način da se neka životinja ubije. Životinja je svesno biće koje oseća patnju i bol bez obzira na boju kože ili krzna, bez obzira da li ima njušku ili kljun, papke, kopita ili šape, i bez obzira na to da li je pas ili svinja. Jako je bitno da to i zaštitari shvate, i da ih to, što spašavaju pse i mačke, ne čini zaštitarima životinja ako nakon udomljavanja sednu za sto i pojedu neku drugu životinju. Bitno je da stvari nazovemo pravim imenima jer se u suprotnom stvara privid rešavanja problema. Bez namere da ikoga uvredim, ljudi koji se bore za zaštitu samo određene vrste životinja, dok i dalje, na bilo koji način, potpomažu i podržavaju porobljavanje, mučenje i ubijanje druge životinjske vrste, ostaju u okvirima specizma. Klanje životinje je ubistvo bez obzira na to kojoj vrsti ta životinja pripada, a kupovina mesa i drugih proizvoda životinjskog porekla je plaćanje za to ubistvo.
Julin festival u Kini
Čovek nije omnivor jer nema ni zube, ni probavni trakt kao što to imaju karnivori i omnivori. Za varenje mesa je potrebna kisela sredina i daleko kraća creva jer meso u organizmu čoveka truli na temperaturi od 37 stepeni najmanje 72 časa, zalivano sokovima biljaka, alkoholnim pićima i šećerima. Zamislite takvu scenu u kontejneru i zamislite miris koji se širi, pa mi onda recite da je to gurmanluk. Creva prosečnog čoveka koji se tako uravnoteženo- gurmanski hrani su ekvivalent starim kanalizacionim cevima, pa tako vremenom postaju neprohodne i nepropusne za vitamine, minerale i ostale čoveku potrebne nutrijente. Ono što se apsorbuje u krv su toksini i ogromna količina masnoće, pa se posle začepljenja debelog creva začepe i krvni sudovi što dovodi do moždanog i srčanog udara, kancera i drugih oboljenja. Da ne pričamo o štetnosti višednevnog dimljenja delova tela ubijenih životinja, vešto zamaskirani nazivima kao što su slanina, kobasice i pršuta. Neprijatan miris leševa se takođe maskira začinima (biljkama) jer je čovek stvoren da voli ukus i miris biljaka.
Masnoće, pak, organizatori ofakvih fešti pokušavaju da prikažu kao neophodne za razvoj i pravilno funkcionisanje mozga, pa onda na pitanje novinara da li će na Slaninijadi biti prisutne i ekipe prve pomoći, za ne daj bože, gospodin Nikola Novaković, odgovara: „Obavezno! I imamo još neke detalje o kojima ne bih ovako javno na televiziji šta smo sve spremili za ne daj bože, da kažem.“ Nisam baš siguran na šta je gospodin Novaković aludirao, u pokušaju da se našali na račun tuđeg zdravlja, ali ako bih morao da pogađam, pretpostavljam da su pored reanimacije u slučaju infarkta, obezbeđeni i kuponi za lečenje preko reda na Institutu za onkologiju u Sremskoj Kamenici. O uspešnosti lečenja najbolje govori broj pogrebnih preduzeća u neposrednoj blizini svake bolnice. I tako, dok trošimo novac od zdravstvenog osiguranja na lečenje gurmanskih bolesti, za decu nam ostaje jedino da SMS porukama pokušamo da skupimo novac za lečenje u inostranstvu. Dakle, ako već nemate srce za životinje, pored toga što dobro znate koliko vam čekanje kod lekara zbog obične prehlade pada teško, a ne možete da shvatite kako se oseća životinja kada čeka u klanici u redu za smrt, pokušajte da sagledate širu sliku. Pored navedenih problema, ishrana životinjskim leševima i izlučevinama, odnosno uzgoj istih je uzročnik broj jedan kada je u pitanju zagađenje i zemlje i vazduha, a pogotovo potrošnje zaliha pijeće vode, koje su već sada na kritičnom nivou. Da li je to budućnost koju zaista želite za svoju decu i unuke ili su samo prazne reči da biste sve uradili za njih?