– Svi smo mi jedno. Ljudi su međusobno povezani nevidljivim silama.
– Iako imamo slobodu da mislimo i delujemo, mi se držimo zajedno, poput zvezda na nebeskom svodu s nerazdvojnim vezama. Ove veze se ne mogu videti, ali ih možemo osetiti.
– Vaša mržnja, pretvorena u električnu energiju, mogla bi osvetljavati gradove i gradove.
– Čvrsto verujem u pravilo kompenzacije. Istinite nagrade su uvek u razmeru s radom i žrtvama.
– Neka budućnost kaže istinu, procenite svakoga čoveka prema njegovom radu i zaslugama.
– Sadašnjost je njihova, ali budućnost je moja, za koju sam tako naporno radio.
– Mir u svetu može doći samo kao prirodna posljedica univerzalnog prosvetljenja.
– Mislim da nema nijednog dubljeg ispunjenja koje može obuzeti ljudsko srce kao osećaj izumitelja kada vidi da se njegove ideje ostvaruju. Takvi osećaji navedu čoveka da zaboravi na hranu, spavanje, prijatelje, ljubav, sve.
– Najvažniji produkt stvaralačkog uma je izum. Njegov je krajnji cilj ovladavanje uma prirodom i iskorištavanje njenih sila za potrebe čovečanstva.
– Izumitelj nalazi ogromnu kompenzaciju u zadovoljstvu koje pruža njegov rad i u spoznaji da je on jedinka izuzetne sposobnosti bez koje bi vrsta već odavno propala u teškoj borbi protiv nemilosrdnih elemenata.
**************************************
Ne, nisu ovo moje misli, iako bih neke od njih vrlo rado prisvojila. Ovo su misli Nikole Tesle koje sam na današnji dan, dan njegovog rođenja želela da zabeležim. Sedim i guglam u nadi da ću pronaći nešto zbog čega bih osetila ponos što sam deo ovog naroda kog jesam, verujući da je današnji dan dovoljno važan da ga se pomene. Ali ništa, mrkli mrak (od tolike struje!), poslednji „ivent” 2014. godine. Pa zar nije sramota? Jeste, al’ se niko ne osvrće preterano. Ovde su trenutno hit „otvorena pisma” Željka Mitrovića.
I tako pre neki dan sa moje tastature ispadoše neke rečenice, a na temu članka „Država u interesu stranih investitora na štetu radnika” koji se odnosi na radnike „Goše”: „… e, narode među strnjikama i kravljom balegom! Nemoj da bi neko pomenuo šljivu, bre!…” Stidim se što tu rečenicu ponavljam i ovom prilikom, što se osećam onako kako se osećam umesto da podignem bradu i neopterećeno i ponosno izgovorim: A mi smo imali jednog Nikolu Teslu…