„Napravi one tvoje kiflice”, rekao bi uvek kad je bio dobro raspoložen Vilmoš Ereš, svojoj ženi Ilonki. A ona bi zasukala rukave i požurila da udovolji životnom saputniku.
Svi su ga zvali Vilika i njegovi zemljaci Mađari i meštani okolnih sela Srbi, Slovaci, Rumuni. Vilmoš je bio cenjen majstor. Ne samo zbog toga što je savladao sve tajne kovačkog zanata, već što je bio majstor koji razmišlja. Nije postojao problem koji Vilika ne bi mogao da reši. Ako u susednim selima neko od majstora kovača ne bi mogao da nešto popravi ili napravi, najčešće bi slegnuo ramenima i rekao mušteriji:
„Idi kod Vilike”.
U svojoj radionici se susretao sa različitim ljudima i svoja zapažanja o njima je kao hrčak sabirao i pamtio. Upoznao je vrline i mane, način razmišljanja, moguće reakcije i Mađara i Srba i Slovaka i Rumuna. Zato je bio u stanju da im se prilagodi i na pravi način priđe. Bio je svestan da živi od mušterija, pa se često dešavalo da ih počasti Ilonkinim slatkim kiflicama od kiselog testa uvaljanim u šećer i mrvice cimeta. Ali iako je cenio mušterije, nije se libio da ih odere, kad god bi mu se ukazala prilika.
„Što ih više drapaš, više te cene”, govorio je Ilonki.
Nije Vilmoš bio cenjen samo zbog svog majstoršaga. Bio je poznat i kao veseljak, voleo je violine, pesmu i dobro vino.
Ne bi li olakšao sebi posao, smišljao je i pravio nove alatke i nekako uvek bio ispred vremena. Prvi u okolini je iz Nemačke nabavio mehanički čekić za otkivanje gibnjeva za fijakere i feder taljige. Kad su se pojavili špediteri sa gumenim točkovima kupio je presu i za njih pravio felne. U svakoj novonastaloj situaciji je razmišljajući, nalazio mogućnost za zaradu. Da bi što više iskoristio mogućnosti prese, napravio je odgovarajuće kalupe i za jednu gvožđarsku radnju, štancovao vangle, lavore i činije. Ali, vrag ne spava, pa mu je ta presa u jednom trenutku nepažnje smrskala desnu šaku.
Ova nesreća ga nije onespokojila. Kao čovek od akcije, iako invalid, nije mogao da miruje. Predao je radnju sinu, a on kupio čudnu skalameriju na točkovima sa rešetkastim metalnim tornjem i svrdlom za bušenje bunara. Za pomoćnika je uzeo vrednog mladića Slovaka Janka, koji je obavljao sve poslove za koje su neophodne obe ruke, a Vilika je ugovarao poslove i nadgledao radove na bušotinama.
* * *
Nedelja posle ručka. Karte pljeskaju na klupi ispred deda Mišine kuće. Žene, malo dalje, na hoklicama sede i namotavaju vunicu na kažiprst, a iglice zveckaju.
„Jeste čule… ššššš”, reči se gube u šapatu. Iz avlije izleti rundavi šarov i pojuri mačora koji šušteći noktima suknu uz dud ispod koga su paori igrali sedmice.
„Dosta smo išli čak na plac na bunar ispred opštine za vodu. Da spregnemo, valda smo kadri da skupimo novce i u sokak izbušimo bunar?”, javi se jakim baritonom Arsa, koji je lane kupio još pet lanaca zemlje i stao rame uz rame sa od babanluka dobrostojećim gazdama Cvetom i Žarkom.
„Tako je!”, zagrajali su prisutni. Flaša s rakijom je išla od usta do usta. Brisali su vlažne brkove i opancima gasili zavijotke kad bi im do prstiju dogorele.
„Ja mislim da pogodimo Viliku”, predložio je Svetozar, zvani Cveta, „izbušio je tolike bunare, ni broj im se ne zna”.
„Pa jeste”, dobacio je neko iz gomile.
„Ja sam čuo da ima jedan dobar bunardžija u Uljmu, pa mislim, koji bide jeftiniji”.
„Dobro veliš, Žare, nisu mali novci”.
„Ma di će da ti dođe taj čak iz Uljme. Vilika nam tu pod nos…”
Rasprava je potrajala do kasno u noć. Glavnu reč su vodili, prema očekivanjima, pokretač razgovora Arsa, i dvojica gazda iz zelenog sokaka Cveta i Žare. Ostali su povremeno nešto dodavali, povlađivali ili negodovali u zavisnosti kako je razgovor tekao. Kamen spoticanja bio je ispred čije kuće da budući bunar bude bušen. Cveta i Žare čije su kuće bile na početku i kraju ulice su navijali da pumpa bude baš ispred njihovih kuća. Rivalstvo među njima je bilo dugotrajno i ispoljavalo se u najrazličitijim stvarima. Od toga ko ima lepši sersan, do toga kome rodi više kukuruza ili čije su svinje deblje.
„Neka odluči majstor, bunardžija, on će najbolje da zna”, najzad raspravu bez kraja i konca svojim predlogom prekine lukavi Arsa koji je već imao skovan plan.
„Pravilno”, saglasiše se svi, samo su Cveta i Žare ćutali, ali klimnuše glavama gledajući jedan u drugog.
„Prekosutra idite kod Vilike, ti Arso, ti Cveto i ti Žare”, predloži deda Miša.
* * *
„Slušaj Vilika, da izdejstvuješ da se bunar buši ispred moje kuće”, smijuljio se Arsa, „da ne bide ni po Cvetinim ni po Žaretovim. Mislu ako su bogati, ako malko više odskaču od ostali’, da treba sve da bide po njinim. Ima da te častim s pedeset litri vina, a ti znaš kakvo je moje vino. Da ga piješ kav mleko, samo klizi”.
„Ne beri brigu, Arso, biće kako ti kažeš“, obeća Vilika, a kad Vilmoš Ereš nešto obeća, svršena je stvar.
„Večeras ti donosim bure vina”, dobaci Arsa preko ramena, sedne na bicikl i puteljkom uz prugu dobro raspoložen uputi se, u desetak kilometara udaljeno, svoje selo.
Nije Vilika obećanje dao ni zbog pedeset litara vina, ni zato što je posebno simpatisao Arsu špiclova. Drugo je on imao na umu. Poznavajući dobro karakter ovdašnjih žitelja i rivalitet između dvojice gazda i ovog trećeg koji im je za petama, bio je siguran da to neće da se završi na jednom bunaru. Ako sve bude teklo kao što očekuje, biće za njega tu još posla.
„Ilonka, umesi one tvoje kiflice”, smejao se Vilmoš i trljao ruke.
* * *
„Znate šta, i’te sutra kod Vilike vas dvojica brez mene, šta ću vam ja, treba da mi dođe tirac da štroji prasice, moram da bidem kući”, svratio je Arsa prvo kod Žareta, pa kod Cvete, onda je ugurao bicikl pod ambar i upregnuo konja u taljige. Kad je pao mrak, truckao se sa natovarenim buretom.
* * *
Celo pre podne je Vilika špartao zelenim sokakom i mrmljao sebi u bradu. U rukama je držao rašlje. Zastao bi s vremena na vreme, kleknuo i prislanjao uvo na zemlju. Onda bi odmahnuo glavom i krenuo dalje. I deca i odrasli su ga znatiželjno pratili. Ispred Arsine kuće se najduže zadržao. Osluškivao je bajagi šapat podzemnih voda, puzao četvoronoške u krug sa uhom prema zemlji. Tabane su mu se belasale nad papučama koje su zinule kad je kleknuo, pogledao je dud ispred kuće, znalački ošacovao njegovu ogromnu krošnju, klimnuo glavom i najzad se uspravio. Upro je prstom u zemlju i dok su ga seljani sa iščekivanjem gledali, izgovorio samo jednu reč:
„Tu”.
* * *
„Pa zar da me ona gologuza Arsina Spomenka, što joj mati do juče prala veš po selu, gledi kroz auzlok kako teglim puna vedra?”, pobunila se Žarku njegova žena.
I obistinila su se Vilmošova očekivanja. Izbušio je u istoj ulici sem onog ispred Arsine kuće još dva bunara. Prvo na jednom pa onda na drugom ćošku.
Nije prošlo mnogo vremena, već su na saborima po šorovima mogle da se čuju reči:
„Jeste vid’li, u zeleni sokak ima tri bunara. Šta su oni bolji od nas?”
Skoro je sigurno da će Vilmoš Ereš još koji put da kaže svojoj Ilonki:
„Idi umesi one tvoje kifle”.