Prvo je Ustavni sud Srbije osporio većinu Statuta AP Vojvodine, ali se mi nismo bunili jer nismo tačno znali šta to znači.
Onda je ukinuta Vojvođanska akademija nauka i umetnosti, ali mi nismo protestovali jer nam ona nije bila neophodna.
Onda je pokrenuta inicijativa za promenu imena grada Zrenjanin u Petrovgrad…
Nema svaka priča koja počinje kao ona pastora Martina Nimulera o ćutanju i nereagovanju nemačkih intelektualaca kada su nacisti došli na vlast tragičan ishod. Jedno je ipak sigurno – događaji poslednjih godina na zapadnom Balkanu idu u pravcu istorijskog revizionizma sa potpuno neizvesnim ishodom.
Iako su se u Srbiji proteklih godina događale mnogo bizarnije stvari koje gaze antifašističke korene njenog društva, poput rehabilitacije Draže Mihailovića, tačka ključanja odigrala se u banatskom gradu Zrenjaninu. Najveću buru među građanski orijentisanom Vojvodinom izazvala je inicijativa neformalnog nacionalističkog političkog bloka uticajnih poslovnih ljudi, predstavnika Srpske napredne stranke i aktivista Pokreta Dveri da ime grada Zrenjanin promene u Petrovgrad, naziv koji se koristio samo deset godina, pre i za vreme Drugog svetskog rata.
Inicijativu su lokalne vlasti prosledile Ministarstvu za lokalnu samoupravu uprkos tome što su Zrenjaninci početkom devedesetih već jednom na referendumu odbacili tu ideju. Lokalni moćnici tu vide šansu za vlastiti politički marketing povodom „100 godina od slavnog prisajedinjenja svog grada sa maticom Srbijom”, ali i lukavu priliku da prikriju svoje velike poslovne neuspehe.
Portale su poslednjih dana prepravili tekstovi i kolumne o Zrenjaninu, a na tu temu organizovano je više tribina sa uglednim autorima i aktivistima. Organizatorima skupa u Zrenjaninu posredstvom društvenih mreža prećeno je smrću; najavljeno je bilo i podmetanje bombe…
Pucanj u antifašizam
Reakcije stručne i građanski orijentisane javnosti bile su odlučne i glasne. Istoričarka Dubravka Stojanović rekla je da živimo u vremenu kada „istoriju pišu poraženi, a njihova osveta je gora od osvete pobednika”. Ona dodaje da kralj Petar I sa Vojvodinom nije imao nikakve veze jer je to za njega i Srbiju tada bila „neprijateljska teritorija”.
Istoričar Milivoj Bešlin smatra da, izuzimajući periode ratova, Vojvodina živi najsramnije dane u dva veka svoje istorije. On izražava žaljenje da ne postoji otpor građana ovakvom ponižavanju i primeni nasilnih metoda u nacionalističkoj homogenizaciji i unifikaciji društva. Bešlin smatra da će antifašizam biti kolateralna žrtva jedne opskurne i kleptokratske nacionalističke družine imajući u vidu da lokalna vlast u Zrenjaninu želi da skrene pažnju sa skandala u vezi sa nezakonitošću izgradnje fabrike vode u tom gradu.
Iz Saveza antifašista Vojvodine politikolog Duško Radosavljević smatra da je to „drugo ubistvo Žarka Zrenjanina” od onih koji falsifikuju istoriju, ponižavaju je, rehabilituju omražene ličnosti iz istorije, zavađaju ljude, varaju građane, kradu budućnost…
Problem promene imena grada Zrenjanina kulminirao je uoči beogradskih lokalnih izbora, na kojima je Srpska napredna stranka osvojila apsolutnu većinu. Na fonu te predizborne kampanje na obeležavanju Dana državnosti u Orašcu (gotovo iznad glava pripadnika vojske i policije) vijorile su se zastave zabranjene klerofašističke organizacije „Obraz”.
I nikom ništa.
U Beogradu je tada bio održan i skup podrške rehabilitaciji Milana Nedića, na koji je reagovano kontramitingom nekolicine omladinskih aktivista iz Demokratske stranke i Liberalno demokratske partije za koje je, da nije predizborne kampanje, pitanje da li bi uopšte bili tu.
I pre dolaska bivših radikala na sve nivoe vlasti prestonica Srbije je vrvila od skupova, mitinga i demonstracija koji po svim kriterijumima u potpunosti odgovaraju teoriji Umberta Eka o večitom fašizmu – od podrške haškim optuženicima sa prepoznatljivom ravnogorskom ikonografijom do uličnog rata mladih ekstremista sa snagama bezbednosti za vreme Parade ponosa.
Autonomaška utopija
Vojvodina je nešto drugo.
Građanski ili „autonomaški” identitet u Vojvodini daleko je osetljiviji na fašizam. Njegova osnova je, još iz doba SAPV i SFRJ – antifašizam.
Čuveni najveći antifašistički protest u Novom Sadu, u kojem je zajedno sa nevladinim sektorom učestvovalo više od 3.000 ljudi, održan je 7. oktobra 2007. kao odgovor na najavljeno okupljanje pripadnika tajne neonacističke organizacije „Nacionalni stroj” povodom obeležavanja rođendana Hajnriha Himlera. Nacoši, kojima je vođa Goran Davidović zvani Firer, trebalo je da se okupe u centru grada pored spomenika Jaši Tomiću. Međutim, antifašisti im to nisu dozvolili.
Upečatljiv antifašistički protest građanska Vojvodina je organizovala i nakon razbijanja pekara i ugostiteljskih radnji za koje su ekstremisti smatrali da su im vlasnici Albanci, a nakon bezazlenog ekscesa sa dronom i zastavom na fudbalskoj utakmici Srbija – Albanija 2014. godine.
Ne multinacionalni karakter Vojvodine, već političko-pravni okvir i Ustav iz 1974. jeste taj činilac koji je Pokrajini dao ne samo realnu autonomiju sa zakonodavnom, sudskom i izvršnom vlašću i stvorio specifični duh osetljiviji na sve antidemokratske pojave, kao što su nacionalizam, centralizam, autoritarizam, a koji je u intelektualnim krugovima preživeo i u teškim godinama sukoba na prostoru bivše Jugoslavije.
Na tome je sve, nažalost, stalo i ostalo. Zbog toga što je u pitanju bio samo fenomen urbanih sredina, obrazovanih elita i svesnih birokratskih slojeva društva, nacionalistima je lako bilo da 1988. u „jogurt-revoluciji” razbiju krhku vojvođansku autonomiju.
Vojvodina je početkom devedesetih bila teritorijalna jedinica sa najvećim brojem Jugoslovena, ali ne zbog ranijih rezultata privrednih i društvenih promena već zbog straha od međuetničkih sukoba.
Nevoljno vraćanje autonomije nakon „petog oktobra” 2000. za vladajuću Demokratsku stranku, koja je od samog početka koketirala sa nacionalizmom, bio je nepopularan i težak zadatak. Sa tim pitanjem odugovlačeno je gotovo deset godina.
Zato je dolaskom na vlast Miloševićevih i Šešeljevih đaka bilo lako dekonstruisati i onu mizernu obnovljenu autonomiju koja je pravno formalno trajala samo tri godine. Intelektualnoj Vojvodini nije ni za kakvu pohvalu to da još ne postoji adekvatna pravna analiza toga šta je sve izgubljeno time što je Ustavni sud osporio dve trećine odredbi Statuta Vojvodine 2012/13. godine.
Mitovi o Vojvodini
I prvi i drugi put autonomija Vojvodine pala je bez otpora i adekvatne reakcije javnosti.
Autonomija – ne kao pokrajinska administracija sa javnim preduzećima koja je kao poluga političke moći i zapošljavanja više hiljada svojih partijskih pristalica primamljiva za svaku vlast, već kao region sa širokim nadležnostima koji samostalno donosi odluke, raspolaže svojim resursima i može da se deklariše slobodno onako kako želi – postala je nedostižna. Gotovo kao mit o „zlatnom dobu” privredno najrazvijenije jedinice Jugoslavije, posle Slovenije i Hrvatske.
Srpski nacionalisti smatraju autonomiju Vojvodine isključivo komunističkim i antisrpskim projektom, sa veoma uverljivim optužbama da je jedini njen cilj separatizam. Realno, oni strepe od regionalnog identiteta građanske, liberalne i proevropske vrednosne orijentacije, kojim je teško vladati autokratski.
Zato je cilj svakog srpskog nacionaliste u Vojvodini dekonstrukcija autonomije.
Istovremeno, svaki razgovor o autonomiji Vojvodine trebalo bi da počinje od antifašizma. To je polazna tačka savremene autonomije. Nažalost, trenutno je antifašizam poslednja linija fronta odbrane građanskog vojvođanskog identiteta, koji će biti veoma teško odbraniti u godini u kojoj se obeležava 100. godišnjica prisajedinjenja Vojvodine Kraljevini Srbiji. To su za bivše radikale veoma povoljne okolnosti da pokušaju da ponude svoju interpretaciju sopstvenog istorijskog kontinuiteta od Pašića do Vučića. Naravno, preko Draže Mihailovića.
Time se umanjuje značaj i blati period socijalizma. Rehabilitacijama iz Drugog svetskog rata falsifikuje se i ublažava pogubnost nacionalističke ideologije, a relativizacijom zločina iz devedesetih bivši radikali skidaju sopstvenu odgovornost za stradanja na prostoru bivše Jugoslavije, pa samim tim i za međuetničko nasilje u Vojvodini.
Boris Varga
Tekst je preuzet sa linka http://balkans.aljazeera.net/vijesti/antifasizam-posljednja-linija-odbrane-vojvodanske-autonomije