Istrčavši iz davoske zbornice planetarnih političara, u snežnu belinu, u odelu u kome je ličio na pogrebnog činovnika, Aleksandar Vučić je, ozbiljan kao spasilac srpskog sveta, ma gde on bio, i radostan kao otac, napravio sneška Belića sinu. Tako je ugrejao hladna srca sunarodnika i obradovao naslednika. Izgledao je kao bogojavljenska preteča i ta slika brzo se uselila u novine i TV ekrane.
Pojava srpskog autokrate, koji više laže nego što govori istinu, u snežnom okruženju, okovala je ledom moja sećanja na vreme kad je kao glavni izvršilac Šešeljevih fašističkih orgija, uništavao moj rodni Zemun. Setio sam se i vremena pre tog idiotskog terora. Mog rođenja i detinjstva u Istarskoj. Ulici siromašnih ljudi. Majka je kazivala da su me iz bolnice doneli u izbu, u dvorište sa osam stanova i bunarom. U sobičak sa otomanom, klimavim stočićem, dve stolice bez naslona i ormanom sa tri fijoke. Nije se imalo. Umotali su me u novine i položili u poluotvorenu srednju fijoku. Došla je Omama, stara Švabica sa ćebencetom. Mladen, tuberkulozni monarhista, koga je milicija vazda tukla, dok je ulicama vikao „Živeo kralj Petar!” doneo je trubu šifona za pelene.Tako su rođeni i Anđelko i Ivica. Musa i Dževat. Kupani smo vodom iz ulubljenih bokala. E onda kad smo prestali da pišamo u gaće, bosi smo leti ganjali žicom metalne obruče, a zimi u gojzericama pravili uličnog Sneška. Bio je to naš multietnički Sneško. S nosom od ugljena i probušenim loncem na glavi tvorio je naše dečačko zajedništvo. Družinu malih Jugosa koja je u vreme Tršćanske krize marširala turskom kaldrmom Istarske i vikala „Život damo, Trst ne damo!”.
Zakotrljao se zamajac izgradnje. Kućerci u Istarskoj nestali su pod buldožerima. Nikli su soliteri. Ljubomorno sam zavirivao u stanove sa kupatilima u prizemlju. I ja sam, sa porodicom, dobio stan. Dva kilometra dalje od sravnjene Istarske. U Kenedijevoj ulici. Izbijala je na Dunav. Nov komšiluk. Nije se gledalo u tuđe tanjire, ponajmanje u poreklo. Moji klinci igrali su se sa decom suseda. Išla sa njima u obdanište i školu. Mali Dario Barbalić, Ivica Vuzem, Vesna Medan. Saša Pregelj… tiskali su se pred otvorenim prozorom stana u prizemlju susedne zgrade, da slušaju priče starog partizana zarobljenog u invalidskim kolicima. Činilo se da će tako trajati. A onda je stigla jugoslovenska kosmička tragedija i u Zemun. U komšijsku Batajnicu doselio se Šešelj. U Zemun su stizale srpske izbeglice. Ovakve i onakve. Sirotinja ali i bašibozuk. Zabadali su ašove i kočiće gde god su stigli. Šešelj, vođa srpske nacionalističke falange, postao je predsednik opštine zahvaljujući i njihovim glasovima. U našu zgradu doselila se Mrzićka. Žena dostojna prezimena. Na skupu stanara zatražila je da proteramo Vuzeme, Medanove… Mog Bracu, Emina Zulfikarpašića komšija je stiskao za vrat u liftu i urlikao „Idi u Tursku”.
U Ulici Radiča Petrovića stanovali su Barbalići. Autohtona zemunska porodica. Ivica Barbalić, čuvar vatre prijateljevanja, prepoznatljivi šetač sa zemunskog keja. Sin Dario išao je sa mojim klincima u obdanište, školu. Pravio Sneška Belića. Kad je Šešelj počeo sa etničkim čišćenjem Zemuna, doušnici su mu javili da su Barbalići „ustaše” i da mali Dario ima hrvatsku putovnicu. Ne može taj mali ustaša da ide u našu školu, penio je. Ispred zgrade gde su živeli Barbalići počela su pročetnička okupljanja. Akcije je vodio mladi četnik-početnik Aleksandar Vučić. Sadašnji srpski predsednik. Sa megafonom na usnama pozivao je na proterivanje Barbalića. Izbačeni su iz stana. U njihov dom useljeni su Šešeljevi svatovi. Muž i žena koji su mu jeli iz ruke. Izbacili su sve stvari Barbalića. Zajedno sa najdražim porodičnim uspomenama. Slike na kojima mali Dario pravi Sneška Belića sa ostalom zemunskom klinčardijom. Srbija je sagla glavu na ovo crnilo i sramotu.
I sad nekad prođem sokakom mojim. Na mestu gde su klinci pravili Sneška Belića sad je na travnjaku bife. Da se popije „s nogu”. Gazda je dozidao sprat. Gleda pravo u sobu mog kolege iz agencije Beta. Minuli su januari kad su Sneška Belića pravila u Zemunu „naša jugoslovenska deca”. A čitam i da će da ruše hotel „Jugoslavija”.