Izricanje poslednjih presuda Haškog tibunala, pre nego što je ovaj sud okončao svoj rad, pratilo je javno nadmetanje stavova o krivici i odgovonosti osuđenika i zajednica kojima pripadaju.
Dve decenije nakon završetka nasilnih oružanih sukoba, dominantni narativ u društvima bivše Jugoslavije nalaže da su zločinci iz naših redova individualno odgovorni za počinjena nedela, dok su zločini počinjeni nad pripadnicima naše zajedncie bili posledica zvaničnih politika, iza kojih su stajale konkretne osobe i građani koji su ih podržavali.
Kao u mnogim post-konfliktnim društvima do sada, i ovde se intenzivno zamagljuju granice između krivice i odogovornosti, a ovi koncepti podmeću kada postoji politička potreba za relativizacijom zločina drugih i monopolizacijom sopstvenog stradanja. Istovremeno, glasovi koji pozivaju na građansku odgovornost zajednica u čije ime su zločini počinjeni, uglavnom ostaju nečujni ili satanizovani.
Šta znači biti kriv za ratne zločine? Da li su to samo pojedinci koji su osuđeni? Šta je sa onima koji nisu osuđeni? Ko od nas nosi odgovornost za ove zločine? Da li smo to svi ili su to samo neki od nas? Kako demonstrirati ovu odgovornost?
Ovo je presuda ideologiji i svima onima koji su te zločine planirali, koordinirali i sprovodili, ali njihovu krivicu nipošto ne treba dovoditi u vezu sa čitavim narodom.”
„Odgovornost za ratne zločine je individualna.”
„Srbi su i dalje kolektivni krivci.”
„Ovo nije, ne može i nikada neće biti presuda hrvatskom narodu.”
„Haški tribunal je i formiran sa ciljem da čitavu srpsku naciju predstavi kao genocidnu.”
„Ovo je presuda hrvatskom narodu, blajburška presuda hrvatskom narodu.”
„Presuda je politički gledano presuda srpskom narodu.”
„Kazna doživotnog zatvora je i nada da će se teret kolektivne odgovornosti skinuti sa srpskog naroda.”
„Sudskim postupcima protiv pojedinaca skida se kolektivna odgovornost sa naroda.”
O ovim, ali i mnogim drugim pitanjima razgovarali su dr Daša Duhaček, profesorka na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, Dragan Pjevač, član Koordinacije srpskih udruženja porodica nestalih, ubijenih i poginulih na prostoru bivše Jugoslavije i član Udruženja proodica nestalih i poginulih lica „Suza“, Monika Kutri, studenkinja i aktivistkinja za ljudska prava i Nikola Puharić iz Inicijative mladih za ljudska prava u Hrvatskoj.
Debata, o odgovornosti i krivici za ratne zločine u svetlu poslednjih presuda Haškog tibunala, počela je emitovanjem priznanja bivšeg pripadnika Vojske Republike Srpske Dragana Obrenovića, koji je u sudu rekao da prihvata odgovornost i da se kaje. Dragan Obrenović osuđen je za progone putem ubistva stotina civila bosanskih muslimana u Srebrenici i oko nje. Dragan Obrenović je osuđen na sedamnaest godina zatvora za zločine u Srebrnici. Njegovo pokajanje će, uprkos večine koja tvrdi da su ratovi iza nas stvar prošlosti i da treba gledati u budućnost, kako preživelim žrtvama tako i njihovim porodicama, doneti osećaj olakašanja, u delu u kome nije potrebno dokazivati da su žrtve rata.
Kao dokaz tome jeste stranica Haškog tribunala na kojoj stoji izjava: „Priznanja su mi donijela najveći osećaj olakšanja koji sam osetio od pada Srebrenice. Bila je to potvrda koju sam tražio poslednjih osam godina. Mi više ne moramo dokazivati da smo žrtve” (izvor Al jazeera Balkans).
Profesorka Fakulteta političkih nauka u Beogradu Daša Duhaček je istakla da je krivica za ratne zločine individualna, ali da je za razliku od toga odgovornost kao politička kategorija kolektivna. Prvi korak u prihvatanju odogovornosti jeste da se ratni zločini ne poriču, istakla je profesorka Duhaček, autorka knjige „Breme našeg doba”. Ona je objasnila da odgovornost može da bude kolektivna i da nju snosi kolektiv koji čine građani koji jesu pripadnici političke zajednice.
U svom radu profesorka Duhaček bavi se delom političke teoretičarke Hane Arent, Jevrejke iz Nemačke, koja je morala da beži od nacista i koja je kao novinarka izveštavala sa suđenja nacističkom zločincu Adolfu Ajhmanu u Jerusalimu. Duhaček je napomenula da Arent smatra da je posle ratova neophodno da se govori i razmatra o pojmu kolektivne odgovornosti kao političke kategorije. To je ključno za sva postkonfliktna društva. Kolektivna odgovornost je osetljiv i bolan pojam i to posebno za mlađe generacije. Izlaganje Daše Duhaček možete pogledati ovde.
Član Koordinacije sprskih udruženja porodica nestalih i ubijenih na prostoru bivše Jugoslavije Dragan Pjevač je ukazao da za zločine nad Srbima u Hrvatskoj niko u Hagu nije odgovarao. Oslabađajuća presuda Anti Gotovini ide u prilog tvrdnji da je to politički sud koji primenjuje selektivnu pravdu. Dragan Pjevač je istakao da je uvek pozivao na poštovanje žrtava i saosećanja sa njihovim porodicama, bez obzira o kome je reč. „Za zločine nad Srbima niko nije odogovarao, u Bosni i Hercegovini dvojica. To je minorno”, ukazao je Pjevač i ispričao o napadu hrvatske vojske 1993. godine na zaštićenu zonu Unprofora Medački džep kod Gospića, u kome je ubijeno 88 ljudi, od toga 36 civila, među kojima je bila i njegova majka.
Aktivistkinja za ljudska prava Monika Kutri je govorila o svojim prvim saznanjima i onome što se dešavalo na prostoru bivše Jugolsavije, kao i o učešću na konferenciji Rekoma koju je organizovala Građanska akcija Pančevo uz podršku Fonda za humanitarno pravo na kojoj se po prvi put suočila sa posledicama ratova na prostoru bivše Jugoslavije. Bilo je to prvo i pravo suočavanje s prošlošću sa kojim se Monika Kutri susrela. Od tog dana pa do danas Monika je ponela teret suočavanja sa posledicama ratova i do danas veoma aktivno daje svoj doprinos ovim procesima.
Nikola Puharić, iz Inicijative mladih iz Hrvatske, govorio je o nedostatku osećanja prema svemu što se dešavalo, odgovornosti i obavezi građana i njihovom učešću u procesima sočavanja s prošlošću. Rat se u Hrvatskoj živi svakodnevno, a mitološki narativ preovladava. Priča o ratu hermetički je zatvorena. Inicijativa mladih za ljudska prava iz Hrvatske probija zadate okvire tako što obeležava datume sećanja na žrtve rata. Mladi aktivisti se suočavaju sa osudama i pretnjama, na isti način sa kojim se suočavaju i njihove kolege i koleginice iz Beograda.
Zajedničko za stavove koje su izrečeni jeste da su naša društva duboko podeljena kada su procesi preispitivanja krivice i odgovornosti u pitanju. Politiku zaborava mora se zameniti kulturom sećanja.
Da bi smo mogli da razumemo ovu izjavu, bilo bi dobro da u sebi probudimo samo malo osećaja za pravdu. Možda ćemo u tom slučaju imati više poštovanja i saosećanja prema žrtvama i njihovim porodicama. Usamljeni, ali i neumorni borci i borkinje za ljudska prava koji pokušavaju da otrgnu prošlost od neprekidnog zaborava, poricanja i potiskivanja, podsećaju naše društvo da je važno i neophodno u zaglušujućoj buci poricanja analizirati prošlost. Postizanje elementarnog konsenzusa oko naseđa prošlosti, važno je kako heroji ne bi bili oni koji su tokom ratotva decedesetih ubijali, silovali, proterivali, spaljivali čitava sela i gradove i to se nikakvim poricanjem, ćutanjem ili histerijom ne može ukloniti iz naših života.
Ono što navodi na zaključak nakon održane debate jeste činjenica da javni diskurs o prošlosti nikako ne bi smeo da bude irelevantan za društvo u kome živimo. Osuđeni za ratne zločine nisu i ne mogu biti heroji. Žrtve s pravom očekuju da se za sve strahote koje su im se dešavale zna ko su krivci i ko je odgovaran za zlo koje im je naneto. Zajedničkim zalaganjem za istinu i pravdu sprečićemo govor mržnje, izgraditi trajni mir na ovim prostorima i sprečiti da se ratne strahote ponove. Političkom odlukom ne mogu se izbrisati ratne strahote koje su dovele do uništenja, raseljavanja i ubijanja života nedužnih civila. U buci suvišnih reči, pronađimo one kojima ćemo žrtvama život učiniti lakšim; možda tako napravimo neko novo društvo ispočetka.