Više od tri miliona Ukrajinaca je pobeglo u susedne zemlje kako bi izbegli rusku invaziju, a taj broj bi mogao da poraste na više od sedam miliona u narednim mesecima, strahuje Agencija Ujedinjenih nacija za izbeglice.
Više od polovine ih je ušlo u Poljsku, dok su ostali pobegli u Mađarsku, Moldaviju, Slovačku i Rumuniju – i naišli su na toplu dobrodošlicu.
Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen govorila je u ime mnogih evropskih lidera kada je izjavila: „Svako ko mora da beži od Putinovih bombi biće dočekan raširenih ruku”.
Ukrajinci koji stižu u Mađarsku dolaze na „prijateljsko mesto”, kaže premijer Mađarske Viktor Orban, a poljski ministar unutrašnjih poslova Mariuš Kaminski je izjavio: „Učinićemo sve da obezbedimo sigurno utočište u Poljskoj za sve kojima je to potrebno”.
Na poljskoj granici granična policija deli sendviče Ukrajincima u čekaonicama, timovi volontera im pružaju svaku vrstu pomoći, uključujući i psihološku podršku. Poljaci doniraju gomile igračaka, nove garderobe i upoznaju se sa migrantima uz topao čaj i nude besplatne vožnje do mesta gde oni žele da odu. Ukrajinci su uglavnom smešteni u privatnim kućama i stanovima, a neki su se i zaposlili.
Otvorena dobrodošlica onima koji beže iz Ukrajine je u oštroj suprotnosti sa tretmanom prethodnih talasa izbeglica iz država kao što su Irak, Sirija i Avganistan. Samo dva meseca ranije, Orban je rekao da Mađarska drži svoju restriktivnu imigracionu politiku: „Mi nećemo nikoga pustiti unutra!”.
Veliki deo Orbanovog protivljenja migracijama zasniva se na njegovom uverenju da Mađarska ne bi trebalo da prihvata izbeglice iz različitih kultura i religija da bi „očuvala kulturnu i etničku homogenost”.
Članovi poljske konzervativne nacionalističke vladajuće partije takođe su dosledno ponavljali Orbanovo razmišljanje o migraciji kako bi zaštitili identitet Poljske kao hrišćanske nacije i garantovali njenu bezbednost, kažu oni, tvrdeći da bi velika muslimanska populacija mogla da poveća rizik od terorističkih pretnji.
Oni koji beže iz Ukrajine smatraju se drugačijima od drugih izbeglica
Bugarski premijer Kiril Petkov napravio je razliku između onih koji beže iz Ukrajine i drugih:
„Ovi ljudi su Evropljani, ovi ljudi su inteligentni, oni su obrazovani ljudi… Ovo nije izbeglički talas na koji smo navikli, ljudi za koje nismo bili sigurni u njihov identitet, ljude sa nejasnom prošlošću, koji su mogli biti čak i teroristi…”
Sirijski novinar Okba Mohamed kaže da ta izjava „meša rasizam i islamofobiju”.
Mohamed je pobegao iz rodnog grada Daraa 2018. godine, a sada živi u Španiji.
Mohamed je opisao osećaj deža vua dok je pratio događaje u Ukrajini. Kao i hiljade Ukrajinaca, i on je morao da se skloni u podrum da bi se zaštitio od ruskih bombi. Takođe se mučio da se ukrca u prepun autobus kako bi pobegao iz svog grada, a od porodice je odvojen na granici.
Pozivajući se na komentar bugarskog premijera, aktivistkinja za ljudska prava Niasha Bhobo piše u The New Arab: „Suptilna retorika ovde… je da su izbeglice belo-evropske, hrišćanske orjentacije poželjnije. Ostali, koji su tamnoputi, Arapi, a posebno koji su muslimanske vere, nasilno se drže po strani. Ovo je retorika koja se izgradila u poslednjih 11 godina od izbijanja građanskog rata u Siriji”.
Ukrajina nije članica Evropske unije, ali i pre nego što je počeo ovaj rat, građanima Ukrajine je bilo dozvoljeno da putuju u zemlje EU bez viza. Unija je sada odobrila plan za vanredne situacije koji omogućava Ukrajincima da žive i rade na njenoj teritoriji do tri godine bez potrebe da podnose zahtev za azil. Širom Evrope je obezbeđen besplatan javni prevoz i telefonske usluge za ukrajinske izbeglice. Mnogi od njih se sele kod prijatelja i porodice koje žive u drugim zemljama EU. Javnost i političari se mobilišu da pokažu solidarnost i podršku onima koji beže iz Ukrajine.
Ovako bi trebalo da funkcioniše međunarodni režim zaštite izbeglica, posebno u kriznim vremenima: države drže svoje granice otvorene za one koji beže od ratova i sukoba. Oni koji beže od rata ne kažnjavaju se za dolazak u zemlju ako nemaju važeće putne isprave, mera pritvora se ne primenjuje, izbeglice mogu slobodno da se pridruže članovima porodice u drugim zemljama, a zajednice i njihovi lideri dočekuju izbeglice velikodušno i solidarno.
Nasuprot tome, stotine migranata iz Iraka, Sirije i Avganistana, kao i iz drugih zemalja je ostalo zarobljeno na ničijoj zemlji između Belorusije i Poljske prošle godine, dok su hiljade pokušavale da dođu do zapadne Evrope. Vlade SAD i Evrope su tada optužile režim beloruskog predsednika Aleksandra Lukašenka da je namamio tražioce azila i da ih prebacuje preko granice kao politički potez protiv EU zbog uvedenih sankcija. Tu je poginulo desetak ljudi.
Poljska je tada sprečila migrante da uđu u zemlju, postavljajući specijalno opremljenu (za nerede) policiju kao pomoć graničnoj policiji i blokirala je pristup humanitarnim radnicima i novinarima. Više od 15 ljudi je tada umrlo od hladnoće.
U međuvremenu, na Mediteranu, Evropska unija je žestoko kritikovana zbog finansiranja Libije za presretanje migranata koji pokušavaju da dođu do njenih obala, s ciljem da se oni vrate u nehumane pritvorske centre.
Tokom 2015. i 2016. godine preko milion migranata, pretežno iz Sirije, Iraka i Avganistana, stiglo je na obale Evrope tražeći utočište. Nemačka je primila milion migranata i pozvala ostatak EU da prihvate neke od njih. Tada je nemačka kancelarka Angela Merkel rekla njeno čuveno: „Vir schaffen das” ili „Mi to možemo”, a švedski premijer je pozvao građane da otvore svoja srca. Ipak, nisu sve države članice bile spremne da prihvate svoj deo, a glavni otpor je dolazio iz zemalja centralne i istočne Evrope poput Mađarske i Poljske. Jedna po jedna, vlade širom Evrope su pooštravale politiku migracije i azila, udvostručujući nadzor granica, čime su stekle nadimak „Evropska tvrđava”.
Još početkom februara,Visoki komesar UN-a za izbeglice je osudio sve veće nasilje i ozbiljna kršenja ljudskih prava na evropskim granicama, posebno upirući prstom u Grčku.
Diskriminacija na granici i u komentarima novinara
Postoje nekoliko izveštaja o tome da su građani Ukrajine koji nisu belci, uključujući Nigerijce, Indijce i Libance, zaustavljeni na granici sa Poljskom. Ne samo da su ovi ljudi doživeli traumu zbog evakuacije iz ratne zone,već su doživeli i fizičke i verbalne napade graničara.
Studenti ukrajinskih univerziteta iz Afrike i Južne Azije su prijavili da se prema njima loše postupalo i da su naišli na diskriminaciju na granici dok su pokušavali da pobegnu, a na putu između ukrajinskog grada Lavova do Poljske, obezbeđenje je izvuklo sve tamnopute mladiće iz voza da bi napravili mesta Ukrajincima. Postoje o tome njihovi video snimci na društvenim mrežama pod heštegom #AfricansinUkraine.
Za razliku od Ukrajinaca, mnogim neevropljanima su bile potrebne vize za ulazak u susedne zemlje EU. Ambasade iz celog sveta su se trudile da pomognu svojim građanima koji su se borili da prođu kroz haotične granične prelaze iz Ukrajine.
Nekoliko afričkih lidera, uključujući, posebno, nigerijskog predsednika Muhamadua Buharija, oštro je kritikovalo diskriminaciju na granicama Ukrajine, rekavši da svako ima isto pravo da pređe međunarodne granice kako bi pobegao od rata i tražio sigurnost. Afrička unija je navela da su „izveštaji o tome kako su Afrikanci izdvojeni od drugih zbog neprihvatljivo različitog tretmana, šokantno rasistički”, da prestavljaju „kršenje međunarodnog prava” i pozvala sve zemlje da „pokažu istu empatiju i podršku svim ljudima koji beže od rata bez obzira na njihov rasni identitet”.
Džef Krisp, bivši šef sektora politike, razvoja i evaluacije u UNHCR-u, složio se da su rasa i religija uticale na tretman izbeglica. Kao i mnoge, i njega su pogodili dvostruki standardi.
Zatim su usledile izjave nekih novinara.
„Ovde ne govorimo o Sirijcima koji beže od bombardovanja sirijskog režima koji podržava Vladimir Putin. Govorimo o Evropljanima koji odlaze u automobilima koji liče na naše”, rekao je novinar Filip Korbe na francuskom informativnom kanalu BFM.
Emiter je kasnije saopštio da su njegove primedbe bile „nespretne i izvučene iz konteksta”.
A dopisnik CBS News-a Čarli D`Agata, opisujući borbe u Kijevu je rekao: „Znate,ovo je relativno civilizovan, relativno evropski – i ja moram pažljivo da biram reči – grad u kome to ne biste očekivali…” Kasnije se izvinio.
Neki evropski komentatori na zapadnim medijima opisali su ukrajinske izbeglice kao „civilizovane”, „pripadnike srednje klase” i „prosperitetne”, ili da su „kao svaka evropska porodica iz susedstva” i različite od onih iz „nacija trećeg sveta”.
Ziad Majed, politikolog sa Američkog univerziteta u Parizu, rekao je da je solidarnost za Ukrajinu otkrila „šokantno razlikovanje” koje pokazuje „dehumanizaciju izbeglica sa Bliskog istoka”.
Izbeglička kriza u Ukrajini ne predstavlja Evropi samo važnu priliku da pokaže svoju velikodušnost i humanizam; to je, takođe, kritičan trenutak za razmišljanje: mogu li narodi Evrope prevazići svoje predrasude i prigrliti univerzalistički duh Ženevske konvencije o statusu izbeglica iz 1951. godine?
Član 3. te konvencije odnosi se na nediskriminaciju i propisuje: Države ugovornice će primenjivati odredbe ove konvencije na izbeglice bez diskriminacije po osnovu rase, vere ili zemlje porekla.
Naravno, najveći zločin koji se trenutno odvija je rusko bombardovanje Ukrajine i međunarodna solidarnost sa Ukrajinom je prava stvar, ali solidarnost se mora odnositi na sve, bez obzira na ičiju boju kože.