Lice i naličje Torcide: Navijači splitskog Hajduka paljenjem baklji u Veloj Luci i porukom „nikad te nećemo zaboraviti” odali su počast preminuloj pevačkoj legendi Oliveru Dragojeviću. Ispraćenog suzama i u Srbiji. Ali lice ima i naličje. Putujući za Bugarsku na utakmicu svojih ljubimaca sa Slavijom iz Sofije, u tranzitu kroz Srbiju, na samo koji kilometar vazdušnom linijom udaljeni od centra Beograda napravili su ustaški dernek. Pravo je čudo da to nije stiglo do četnički nastrojenih Delija. Bio bi to drugi srpsko-hrvatski rat uoči 23-godišnjice „Oluje”, hrvatske vojno-policijske akcije u kojoj je dve stotine hiljada Srba, hrvatskih građana napustilo domove, bežeći u Srbiju. Sve se zna već godinama. U Hrvatskoj, „Oluja” se doživljava kao veličanstvena pobeda nad četničkim agresorom. U Srbiji zvone crkvena zvona i oplakuju žrtve.
Torcida(ši) kao da su želeli da upale žišku novog sukoba. Ovdašnje novine javljaju, da se stotinak od ukupno četiri stotine splitskih navijača, zaustavilo na autoputu kod Vrčina i nahrupilo u prodavnicu benzinske stanice. Pokrali sa rafova hranu, piće. Trpali u džepove čak i dečje igračke. Potom su izašli i isprevrtali kontejnere. Obrisali navijačke grafite Delija i Grobara i ispisali svoje uz dodatak ustaških simbola. Visokih kao bandere. Da se vide sa Avale. Prodavačica koja je sve to gledala i danas, nekoliko dana posle te scene, pije bensedine. Zatim su Torcida(ši) seli u makine i nastavili prema Bugarskoj. Tamo su ispratili pobedu Hajduka nad sofijskom Slavijom, ali „utakmica” još nije bila završena. „Treće poluvreme” odigalo se na naplatnoj rampi Nais kod Niša. Tamo su „vesele ustaške svadbare” sačekali srpski panduri obučeni u plave dresove. Pretresli ih i našli sekire, gvozdene i drvene palice, hladno oružje i manju količinu narkotika. Kroz trijažu došli su do 32 dvojice organizatora i uhapsili ih. Čekaju ih verovatno zatvorske kazne i proterivanje iz Srbije.
Eto informacije za web stranicu Torcide na kojoj piše da ta navijačka skupina nije ono što je nekad bila. Divljačka rulja koje se stideo Split i Hajduk. Ali ko će odoleti tom iskušenju da u srcu Srbije ne pobodeš ustašku zastavu. I nacrtaš između ušatog zločinačkog znaka. Krstaču koja kroz Bibliju, priča kako je Kain ubio Avelja. Ili Hrvat Srbina. I obrnuto. Nad tom vrčinskom koreografijom lebdi pitanje kako su, uopšte, sekire, kratka i duga sečiva, bejzbol palice, droga… prošli pasoške i policijske provere sa obe strane granice. Kao da su ustašoliki moleri prešli granicu u nevidećim letećim tanjirima.
Nešto se mislim da su na graničnim međašima dežurali negdašnji plavci sa petokrakom na šajkači, zaustavili bi karavan neprijateljstva. Izveli napolje putnike. I naterali ih da beru kukuruze pored puta. Uz pesmu „Druže Tito mi ti se kunemo”. Ovako, Torcida. Delije i Grobari imaju „kart blanš” da oru drumove i sade otrovni korov ustaštva i četništva. Zalud žalopojke. Nema više ni onih nogometaša Hajduka, koje je porodio crveni Split. Jedanaest momaka, plus rezerve i trener, koji su, kad je „pusta londra” svukla gaće pred fašistima, skinuli dresove i obukli partizanske uniforme da oteraju lajave kerove.Crvene danas dalmatinski partizani u svojim grobovima. Eno, razgrću im kosti i u Spomen parku Sutjeska. Grade Dodikovi mantijaši crkvu u epicentru jugoslovenske slobodarske epopeje. Zbogom vozo-vlakovi bratstva i jedinstva. Zbogom karavani prijateljstva.