Počinjem ovaj tekst jednim pitanjem: Da li razumete koliko je strašno, opasno i alarmantno sve što se desilo i što se dešava Dinku Gruhonjiću? Ne postavljam ovo pitanje samo iz čiste solidarnosti, već i zato što vidimo da su pređene granice koje bi trebalo da nas sve ubace u stanje uzbune u kome nijedan pristojan građanin Srbije više ne može da se oseća bezbedno.
Namerno ponavljam ključne aspekte ove afere zato što situacija u kojoj se laž neumorno ponavlja zahteva od nas da još upornije ponavljamo istinu, ma koliko nam to vređalo osećaj zdravog razuma i elementarno dostojanstvo.
Pre više od godinu dana Dinko Gruhonjić se na tribini u Dubrovniku požalio da su mu pojedinci u Srbiji nadenuli pogrdan nadimak Sabahudin, uz ciničnu opasku da su mogli da se zaustave i na ustaškom komandantu Dinku Šakiću. Snimak tribine je čamio u anonimnosti godinu dana dok se neko nije prihvatio montiranja istog, nakon čega započinje promocija obmanjujućeg uradka s ciljem da se Gruhonjić predstavi kao ljubitelj ustaša.
Dalji razvoj događaja je nedopustiv iz bilo kakvih razloga bez obzira na to da li su oni lažni (kao što je ovde slučaj) ili ne. Na ulazu Dinkove zgrade se nekoliko puta pojavljuju preteći grafiti, započinje hajka i na interentu, ali i na njegovom radnom mestu sa ciljem da u najmanju ruku Gruhonjić ostane bez posla. Od tada Dinko svakodnevno dobija salve uvreda i pretnji, a nedavno je bio napadnut i na ulici.
Istaći ću još jedno lucidno zapažanje koje je do sada izneto. Govor mržnje je zakonom kažnjiv u Srbiji, stoga da je Dinko stvarno uradio to za šta je lažno optužen, sud bi ga bez problema osudio. Ali baš zato što je ova optužba besmislena i lažna krenulo se drugim putem čije su ishodište horde kobajagi studenata Filozofskog fakulteta (zapravo mnogo više liče na skupine navijača i huligana), koje danima blokiraju fakultet. I tako smo dobili prizor nenadmašnog licemerja, navodnog studenta FF koji u crnoj majici sa likom višestruko osuđivanog zločinca, Ulemeka Legije, proziva Dinka Gruhonjića da je on zločinac koji širi govor mržnje zbog čega treba da dobije otkaz.
Goreopisana situacija je za ne poželeti nikom, no svako može obući majicu sa krvolokom iz ratova devedesetih ili navući fantomku preko glave i pisati fašističke grafite po gradu. Međutim, ne može svako čak i u ovoj našoj zemlji biti predsednik, rektor ili dekan nekog od novosadskih fakulteta, student prodekan, ugledni režiser, profesor, poslanik… a svi oni redom su se pridružili hajci protiv Dinka Gruhonjića, znajući ne samo kroz šta sve prolazi, već i sa sećanjem na slične hajke koje su ljudi poput Olivera Ivanovića platili životom.
Šta ovom slučaju daje monstruoznu dimenziju? Mogli su barem da mu nađu neku istinitu glupost da mu zamere, ne poznajem Dinka pa ne znam šta bi to moglo biti. Možda je jednom nosio roze čarape ili jeo u veganskom restoranu, možda ne ide nedeljom u crkvu… međutim, mi ovde imamo najširi mogući front koji je obuhvatio sve generacije i ljude na najuticajnijim pozicijama u zemlji ujedinjene oko besmislene, idiotske i lakoproverljive laži. Jer kao što bi meni bilo očigledno da bi snimak u kome se npr. Kusturica zalaže za prava trans ljudi i poziva ljude na Prajd sigurno bio montaža, isto tako je i Vučiću i Kusturici i novinarima Novosti i uvaženim kolegama sa Univerziteta u Beogradu i Novom Sadu jasno da Dinko Gruhonjić nije, niti će ikada biti nikakav simpatizer ustaša, fašista i bilo kakvih drugih zločinaca.
Hajde sada da se malo distanciramo, sagledamo širu sliku i zapitamo se zašto je ova situacija ne samo strašna, već i veoma opasna. Šta god mislili o personalnim rešenjima, pozicije predsednika Srbije, dekana i profesora naših najvećih univerziteta, poslanika, akademika… jesu ne samo ugledne, već ih po pravilu zauzimaju ljudi koje ne smatramo glupim. Kako je onda moguće da baš niko iz tako širokog i raznovrsnog fronta ne posumnja u tako očiglednu i izuzetno lako proverljivu laž, da je Gruhonjić navodno neki veliki ljubitelj ustaša i drugih zločinaca? Ne, mi ovde nismo dobili dokaz da su šovinisti nepopravljivo glupi. Dobili smo nešto daleko gore, demonstraciju koliko su u stanju biti stravično podli! A strašno je živeti sa podlim ljudima jer je glupost neminovna datost, dok je biti podlac svestan izbor.
Neko bi se dalje sa pravom zapitao, šta je tu baš toliki problem, jer među tim podlacima su ljudi koji su devedesetih govorili i što je još strašnije, radili mnogo gore stvari. Masovna streljanja, serijska silovanja, leševi dece nađe u masovnim grobnicama nadomak Beograda… istorija strahota i bezčašća ima nebrojeno mnogo priloga u toj deceniji, ko ima hrabrosti može i to lako proveriti i pronaći. Porazno je što su promoteri i akteri politike sa gorepomenutim paklenim ishodima i dalje među nama i na jednako uticajnim pozicijama. A podlost koju ispoljavaju u slučaju Dinka Gruhonjića nam ukazuje da smo i nakon trideset godina ostali na istom sumornom mestu.
Mi sada vidimo da će i danas, nakon trideset godina, ako se ukaže potreba da se javnosti skrene pažnja sa nekog nezgodnog političkog pitanja poput izborne krađe ili postepenog priznavanja Kosova neko među nama biti odabran da bude žrtveni jarac kome će biti napakovana kakva somnabulna afera. I da će gomila poslušnika bez ikakvih moralnih skupula uskočiti u hajku čiji je cilj da vam upropasti a potencijalno i oduzme život. Godine života, obrazovanje, akademske titule, pozicija u društvu i dalje nisu nikakav faktor koji će postaviti neku minimalnu granicu (ne)poštenja ispod koje niste spremni da se spustite.
Kada su se pre tri decenije ljudima u nacionalističkom ključu brojala kvrna zrnca da bi se odredilo ko će moći da zadrži svoj posao, dom ili život, ja sam bio dete i nisam bio u mogućnosti da na bilo kakav značajniji način utičem na strahote koje su se tada dešavale. Ali sada jesam više nego dovoljno zreo da kad neko pokušava da jaše na istom talasu nacionalističke zlobe i besmisla kažem: NE U MOJE IME!
Kao neko ko u ovoj zemlji pripada većinskom narodu i sa prezimenom koje se završava nastavkom koje mešetari mržnje u Srbiji tradicionalno smatraju najpoželjnijim, a takođe i kao neko ko radi u nastavnom zvanju na državnom univerzitetu, moram da izjavim da zbog svojih sunarodnika i kolega sa Novosadskog i drugih univerziteta koji su učestovali u hajci na Dinka Gruhonjića osećam neopisiv stid. Takođe želim da sa pozicije nekoga ko je rođen u Vojvodini i čiji preci preko deset generacija žive ovde ovom prilikom uputim Dinku izvinjenje zbog svega što smo mu priredili i priređujemo mu.
I na kraju želim da mu pored podrške iskažem zahvalnost što je sa svim svojim znanjem, sposobnostima i vrlinama odabrao da dođe, ostane, stvara i radi baš u ovoj našoj zadrtoj sredini. Verujem da ljudi poput njega ne padaju sa neba, a pri tom mogu bez problema da se pokupe, odu i budu uspešni bilo gde u svetu. On je došao baš među nas ovde i ovakve, gde isti podlaci evo već 30 i više godina veruju da se drugi i drugačiji mogu maltretirati, proganjati, proterivati bez ikakvih skrupula. Na uljudnijem delu našeg društva je da im saopšti: no pasaran!
Fotografije dela umetnika Ivana Grubanova s izložbe „Mrzim te”