Igralište je novo, moderno, pa čak i inkluzivno, u čemu je onda problem? Put do odgovora na ovo pitanje vodi kroz postavljanje niza drugih pitanja. Ako bismo dobili odgovore na njih, rešili bismo probleme koji daleko nadilaze probleme koji se vrte oko jednog lokalnog dečijeg igrališta.
Prvo neizbežno pitanje je zašto SNS ne može da sagradi nešto novo, a da pre toga ne sruši nešto staro i vrlo često tuđe? Kada je građen Beograd na vodi, kriminalci pomognuti gradskim službama i bez straha od policije i komunalne policije (koje su dobile instrukcije da ih nipošto ne diraju te večeri) su rušili privatne objekte u Savamali. I ne, to nisu bili samo ruševine i divlja gradnja jer su neki od objekata pripadali privatizovanim državnim firmama koje nisu gradile bespravno. Nakon te noći smo dobili uvid u razmere beskrupuloznosti ljudi koji vladaju našom zemljom i zapravo shvatili da ničija imovina, bila ona javna ili privatna, više nije bezbedna.
Stoga ne čudi zašto je stradala teretana na otvorenom koja je iz neobjašnjivih razloga morala biti srušena da bi baš preko nje bilo izgrađeno dečije igralište. Da li je i koliko je ova teretana bila važna? Ono što iz ličnog iskustva mogu da posvedočim je da su je neki, mnogi, naši sugrađani za ovih deset godina svakodnevno koristili. Od najtoplijih letnjih dana, do zimskih noći, našao bi se neko ko je na njoj vežbao. Sportom su se na njoj bavile sve generacije, ali je najviše bilo mladih kojima je ovo vežbalište bilo i prostor za druženje. Pored se već nalazilo jedno dečije igralište pa bi i deca često zalazila da „vežbaju”.
No pretpostavimo da je ovo bio samo moj subjektivni utisak, ima li argumenata koji neosporno dokazuju važnost porušene teretane? Naravno da ima, jer na otvaranje teretane septrmbra 2013. godine nije došao samo gradonačelnik Pančeva Pavle Radanov, već i tadašnji ministar omladine i sporta, Vanja Udovičić. Ministar, koji je ujedno i olimpijski sportista, tada je izjavio: „Bavljenje sportom ne sme da bude privilegija već pravo svakog deteta i građanina. I zato moramo ovakvim akcijama da omogućavamo ljudima prostor gde mogu da vode računa o sebi, gde roditelji mogu da vežbaju sa decom, da kod dece otvaraju neke nove vidike, edukuju ih i usmeravaju na prave vrednosti. Suočavamo se sa velikim problemima poslednjih godina, deformiteti kod dece su u porastu: gojaznost, ravni tabani, kriva kičma. Mladi su naša sadašnjost i naša budućnost, i kroz ovakve akcije moramo da utičemo na njih, i da kroz fizičku kulturu radimo na samom zdravlju celokupne nacije”.
Bilo da su lokalni ili pak višeg kalibra, političari u Srbiji bi dušu dali za promociju i slikanje. Do sada su svečano otvarani najbeznačajniji mogući objekti, od autobuskih stajališta do bankomata, međutim, naša teretana na otvorenom je pored ministra sporta ovenčanog mnogobrojnim medaljama imala još jednu važnu zvanicu. Prisustvo Dimitra Andonova, direktora operacije za Srbiju, Crnu Goru i Makedoniju kompanije Coca-Cola pruža uvid u još jedan veoma bitan aspekt demoliranog vežbališta. Ono je izgrađeno kao poklon od Coca-Cole, zapravo je prvo vežbalište u celoj Srbiji od ukupno 45 koje je ova kompanija izgradila da obeleži isto toliko godina proizvodnje u našoj zemlji. Za Pančevo su se odlučili zato što smo mi bili najaktivniji u toku dvomesečne kampanje glasanja. Nakon što je prebrojeno više od 1,7 miliona glasova, mi smo se pokazali kao najzainteresovaniji i odabrani smo da se kod nas izgradi prva u nizu teretana na otvorenom.
Da li je ova teretana nužno morala biti uništena? Hektari slobodnih površina na Tamiškom keju, od onih pored same teretane, do neuređenog prostora pored Doma vojske, silosa pa sve do Stare Svilare koji decenijama unazad zvrje prazni su bili na raspolaganju za moderno inkluzivno dečije igralište. Zašto je pored sveg tog prostora bilo neophodno ukinuti besplatni sportski sadržaj na keju ostaje nepoznato. Na maketi koju je prezentovala gradska menadžerka Maja Vitman ne samo da se ne vidi da je u planu da se izgradi nova teretana na otvorenom, već deluje da će parkinzi progutati poligon za pse i teren za boćanje pored Doma vojske, a odzvonilo je i lavirintu od žive ograde pored silosa.
Pitanje je da li će na prostoru demoliranog vežbališta ikada biti napravljen sličan sadržaj, ali je zato naopak način razmišljanja da se nešto od javnog značaja rasturi bez da se prethodno nađe ili izgradi alternativa već više puta viđen. Kada je u Beogradu prošlo da se zatvore Glavna železnička stanica ili Lastina autobuska pre nego što se završi Prokop ili uopšte započne stanica na Novom Beogradu, što bi se Maja i ostatak gradske uprave potresali što su vežbači sa Margite, Sodare i iz centra grada, kao i svi ostali koji su uživali da treniraju u blizini reke ostali bez mesta koje su 10 godina koristili.
Ako se osvrnete na vrednosti koje SNS baštini biće vam jasno zašto je dečije igralište moralo biti napravljeno baš na ruševinama prethodnog objekta. To je sistem zasnovan na izvlačenju koristi zamišljen tako da mi koji smo van stranke budemo maksimalno obespravljeni, dok oni koji se bez stida i srama penju stranačkim stepenicama gomilaju privilegije. Tipičan bahati um iz te priče prvo radi ličnog bogaćenja trpi poniženja i šikaniranja njihovog stranačkog boga, da bi potom parkirao (po mogućstvu nepropisno) skupi auto ispred najekskluzivnije teretane u gradu i tu odradio trening. Njemu je nepojmljivo da u gradu treba da postoji, da se neguje ili dodatno razvija sadržaj koji je besplatan. Sadržaj koji je dostupan svima i u svako vreme. Sadržaj koji je plod iskazane solidarnosti i entuzijazma koji su naši sugrađani pokazali kada su se izborili da dobijemo prostor za sport koji je bahato i potpuno nepotrebno uništen.