„Ovo je za hrabrog novinara!”, kaže Ljiljana Spasić, direktorka Građanske akcije Pančevo, istaknuta članica organizacije Žene u crnom, pružajući mi dve publikacije: Hajke, psovke i ostalo – dosije o napadima na Žene u crnom i knjižicu Uvek neposlušne. Eto, nisam mogao da oćutim tu pohvalu na moj račun izrečenu na okruglom stolu o bezbednosti novinara čiji sam bio učesnik, a Ljiljana Spasić moderator. Tekst pišem ne samohvale radi, nego zbog ove građanske aktivistkinje, markantnog lica Druge Srbije.
Ovo je naš drugi susret. Upoznali smo se pre neku godinu, kad sam za portal Tacno.net izveštavao o obeležavanju sećanja na Srđana Aleksića, Srbina iz Trebinja koji je izgubio život spašavajući prijatelja Bošnjaka. Spasićka je bila pokretač akcije da se, u Pančevu, prolaz između dve ulice u centru, nazove njegovim imenom.
U Srbiji ključa, nabijen do vrha, nacionalistički kotao. Političko-medijskom pistom paradira, naravno, Aleksandar Vučić i njegovi klonovi. Novine suze rone „jer su Srbi sami sebi sekli državnost, da su četnici poraženi za zelenim stolom, da je Tito nametnuo lažno bratstvo i jedinstvo…” A gde je Druga, građanska Srbija? Gotovo je nema. Sve što je nosilo oznaku građansko, demokratsko, potrebu da se pogleda istini u oči zbog zločina činjenih u ime Srbije saterano je u tesnac beznađa. Tu legitimaciju Druge Srbije, prkosno pokazuju Žene u crnom i… I Građanski demokratski forum. Stranka koja u samom nazivu pokazuje, nažalost, svoju gubitničku sudbinu pred raspojasanom četnolikom Srbijom.
Ljiljana Spasić trideset i više godina ispisuje biografiju kuražne aktivistkinje za građanska prava, slobode, isterivanje istine o ratnim zločinima i regionalnom pomirenju. To je ovde ostavilo traga u delu one srpske javnosti koja zagovara potrebu da se istini pogleda u oči, umesto veličanja šizofrenog slavljenja zločinaca i obnavljanja Srbije kao autokratske države utonule u klerikalno mračnjaštvo. Kao takva bila je i dobitnica priznanja „Osvajanje slobode”, koje svake godine dodeljuje Fond Maje Maršićević Tasić, preminule novinarke i aktivistkinje za Srbiju građansku državu. Slučaj je hteo da sam sa Majom drugovao kao kolega, u vreme kad sam bio dopisnik ljubljanskog Dela a ona dopisnica Republike. Oboje smo u vreme Miloševićevog terora nosili žig slovenačkih špijuna i antisrba.
Ljiljana Spasić je bila među lučonošama antiratnih skupova u Beogradu i Pančevu. Zajedno sa ostalima, iz Beogradskog kruga, koji je okupljao vrhunske srpske intelektualce zgrožene Miloševićevom ratnom politikom. Kao takva dobitnica je i nagrade „Biljana Kovačević Vučo”, posvećene uspomeni na ovu prerano umrlu ženu, poznatoj po borbi za ljudska prava i jednoj od osnivačica Jugoslovenskog komiteta za ljudska prava YUCOM. Spasićka, zajedno sa ostalim Ženama u crnom ne odustaje od performansa u centru Beograda posvećenom Srebrenici kao paradigmi srpskih zločina. Ona to smatra svojom političkom, moralnom i emotivnom obavezom, kazala nam je, kad smo je pitali da li će i ove godine biti u Memorijalnom centru u Potočarima. „Da. Idem. Naravno”, kazala je. I tako svake godine počev od onog 10. jula 1995. kad je prvi put stala u redove Žena u crnom da oda počast žrtvama Srebrenice, na Trgu republike u Beogradu. Hrabra i nepokolebljiva Ljiljana Spasić tako gura „prst u oko” desničarima, klerofašistima i navijačkim huliganima koji na stadionima kliču Ratku Mladiću.
Tekst je preuzet sa mostarskog sajta Tačno