Prvo nam je došla korona, a za njom logično i vakcine. A sa vakcinama su se nezaobilazno pojavili i razlozi da se ona ne primi. Neko bi umesto „razlozi” rekao „izgovori”, ali ja pišem ovaj tekst u dobroj volji i bez želje za svađanjem. Ipak ima jedna rečenica na koju sam više puta naletao nakon dolaska vakcina, koja mi je malo parala uši: „Neću da se na meni testira neprovereni proizvod”. Palo mi je na pamet blasfemična misao: „A zašto da ne?”. Setio sam se japanskih penzionera koji su se nakon nuklearne katastrofe u Fukušimi dobrovoljno javili da pomognu u rasčišćavanju radioaktivnih ruševina i potrazi za preživelima. „Mi smo stari i na kraju životnog veka, bolje da rak od posledica radijacije dobijemo mi, nego neko mlađi”, bila je njihova logika. Tako sam i ja razmišljao, ako je vakcina stvarno neproverena, pa hajde baš je testirajte na meni koji imam 42 godine, živim sam i nemam decu.
Ako se neko smeje zbog mog napada hrabrosti, sa pravom se smeje i to iz najmanje dva razloga. Prvi je što je vakcina koju sam na kraju primio (#RajfajzenElita) već bila prošla nekoliko krugova testiranja (poslednji bi trebalo da je imao više od 30.000 učesnika), a dok je došla do mene, već je bila „testirana” na milionima ljudi. Sada se taj broj vakcinisanih već popeo na milijarde i prilično je očigledno da vakcinisani ljudi niti pune stranice novina sa čituljama, niti mogu sebi da priušte seks bez kondoma lišeni brige o neplaniranom potomstvu.
Drugi razlog je pitanje razuma i logike. Ja vodim relativno zdrav život, ali kao i svaki drugi građanin Srbije, izlažem ga velikom broju rizika, vrlo često protiv svoje volje. Zato me je veoma zbunila ekstremna briga za zdravlje pobuđena strahom od akutnih i hroničnih posledica vakcinacije, jer se naš život decenijama unazad može nazvati raznim imenima, ali svakako ne i zdravim.
Mi smo jedna od poslednjih nacija u Evropi koja je zabranila olovni benzin. Olovo je toksično, akumulira se u organizmu i izaziva niz opakih posledica, jedna od njih je smanjivanje koeficijenta inteligencije kod izložene dece. Kancerogeni gasovi su svakodnevica svih nas koji živimo u okolini Rafinerije, a pamtimo vreme kada su se zbog povišenog zagađenja u Pančevu palile i sirene za uzbunu. Tada je miks toksičnih gasova često sadržavao hlor koji se u Petrohemiji pravio zarad proizvodnje PVC-a. Radnici su dolazili u kontakt sa izuzetno toksičnom živom, sve do bombardovanja kada smo sa tom istom živom došli u kontakt i svi mi ostali. PVC se sada uvozi, ali se i dalje može naći u ambalaži domaćih kompanija poput Zlatiborca, koje se bave proizvodnjom hrane. PVC je zabranjen u mnogim proizvodima jer ispušta tragove kancerogenog vinil-hlorid-monomera, što i nije toliko strašno koliko sudbina ove plastike na našim deponijama. S obzirom na to da se u Srbiji jako mali procenat plastike reciklira, a deponije na kojima se smeće odlaže ulavnom nisu sanitarne i vrlo često gore, izloženi smo izuzetno opasnim jedinjenjima koje nastaju sagorevanjem PVC plastike. Među ostalima tu su pre svega dioksini, molekuli koji putem dima prelaze velike razdaljine, dugo opstaju u životnoj sredini, toksični su u izuzetno niskim koncentracijama, a uz to izazivaju rak i hormonalne poremećaje.
Kad smo već kod dima, za cigarete se odavno više ne nagađa, nego se van svake sumnje zna da nas izlažu stotinama kancerogenih i toksičnih jedinjenja. Pa ipak spadamo u nacije koje imaju najveće procente pušača u stanovništvu, nacije koje imaju rekordni udeo žena pušača i zemlju u kojoj se deceniju unazad suzbija svaka inicijativa da se pušenje zabrani na javnim mestima. Na severu Banata stasavaju građani koji postaju punoletni, a da nikada nisu okusili vodu iz vodovoda bez kancerogenog arsena, dok im iz pojedinih slavina suče plamen usled uticaja lokalnih naftnih bušotina na podzemne vode. Koliko su jabuke i ostalo voće i povrće koje jedemo puni pesticida saznajemo tek kad ih neka međunarodna inspekcija vrati iz izvoza, čak ni Rusi ne žele da ih uvoze bez pogovora.
Niz asocijacija, od jednog do drugog izvora otrova koji nam skraćuju živote (pod uslovom da ga ne prekinu) se sam od sebe niže. No hajde da se osvrnemo na sve što sami uzimamo, svesni da je otrovno ili barem štetno. Serviramo najjeftiniji parizer u našim porodilištima i obdaništima, liju se potoci koka-kole na dečijim rođendanima, dok se istovremeno davimo u kilogramima konditorskog smeća. Podaci govore da smo gojazna nacija, prosek nam vade prenabildovani tinejdžeri i superfit matorci koji za svoj izgled mogu da zahvale gomili polu-legalne i ilegalne hemije. Kvarcuju se izlažući se nezdravoj količini UV zraka u solarijumima, a društvo im prave devojke i žene koje kanda više ne prezaju da u svoje lice ubrizgaju ni užegli majonez. Šalu na stranu, botoks je jedan od najtoksičnijih poznatih otrova i odavno više nije odomaćen samo u estradnom svetu, već se nameće kao nešto normalno i neizbežno kako kod žena, tako i kod muškaraca. Koliko njih se angažovalo da se zabrani jedan drugi fajzerov proizvod, vijagru, za koju znamo da među nuzefektima ima i smrtne posledice. Još više me zanima kakav odnos prema svome zdravlju imaju oni koji kupuju opskurne zamene za vijagru iz oglasa polepljenih na autobuskim stanicama, šta kaže deklaracija na cijalisu i kamagri kupljenim ispod tezge?
Završimo rekapitulaciju neopisive posvećenosti Srba zdravlju pričom o mladima. Pomenuo sam da je u Srbiji nemoguće igde izaći, a da vam košulja nakon samo par sati izlaska ne završi natopljena smrdljivim kancerogenim dimom. Mi smo društvo u kome se zdušno ohrabruje ekstremno opijanje, a koliko je ono rasprostranjeno među mladima vidimo i po broju smrtnih slučajeva u saobraćajnim nesrećama izazvanim alkoholom. Zagrebite malo po domaćoj muzici koja je popularna u poslednjih 10 godina i iznenadiće vas koliko često i koliko različitih narkotika se u tim pesmama pominje: ekseri, MDMA, spid, ketamin, kokain, heroin i naravno trava. Mojoj generaciji je na izvolte bilo samo ovo poslednje, ali smo zato imali jedan drugi otrov naročito popularan na 18. rođendanima: step sokić razmućen u flaši baltik votke. Mislim da smo se tada trajno izbrisali iz knjige dušebrižnika za svoje zdravlje, a ne bih ja tu pustio da prismrdi nijednog od današnjih klinaca silno zabrinutih za sastav vakcine, koji godinama unazad guta, šmrče i duva šta god stigne. Niti gleda da li je organsko, niti pita za deklaraciju.
Kovid-19 epidemija polako prolazi, a u Srbiji će za sobom ostaviti oko 50.000 mrtvih koji su umrli zbog same bolesti ili nemogućnosti da se adekvatno leče usled kolapsa sistema regularne zdravstvene zaštite. Njih nam više niko i ništa neće moći vratiti, ali nam ostaju dva važna pitanja čije bismo odgovore obavezno morali pronaći pre nego što se suočimo sa sledećom globalnom krizom, bilo da je reč o klimatskim promenama ili trećem svetskom ratu.
Kako je moguće da nacija sa krajnje nonšalantnim odnosom prema (ne)zdravlju naprasno pokaže toliku brigu i sumnjičavost prema vakcini za koju će se ispostaviti da na kraju jeste spasila brojne živote u zemljama koje su postigle viši obuhvat vakcinisanih. Ovo je pitanje razuma koji je od suštinske važnosti za svaku naciju koja ima elementarni osećaj za samoočuvanje. Rat sa logikom je veoma skupa zabava i društva na ivici propasti je ne mogu sebi priuštiti.
Drugo pitanje se tiče morala i solidarnosti. Isus je tri dana visio na krstu, probodenih ruku i nogu s tri masivna koca. Na krst je krenuo svojevoljno, znajući unapred šta ga čeka. Svejedno se nesebično žrtvovao, zarad višeg cilja i dobrobiti drugih. Mučio se i umro ne bi li primio sve dotadašnje grehe ljudske vrste na sebe. Mi smo zemlja sa zanemarljivo malim procentom ateista. Divimo se momcima sa istetoviranim Ostrozima koji plivaju u zaleđenim rekama za časnim krstom, krstimo se u autobusima kada prolaze pored crkvi, slavu čak i naša Udba slavi. Međutim, i pored silne pobožnosti većina se nije smilovala da prihvati tri uboda u ruku i primi vakcinu koja je sada već „testirana” na milijardama ljudi širom planete. Ako ne zbog sopstvene bezbednosti, onda barem radi toga da se barem malo umanji mogućnost da će potencijalno smrtonosni virus dobiti neko drugi. Ako se i pored uzvišenog uzora većina nas odlučila da mu u biografiji bude upisano: „U doba pandemije, odbio da se vakciniše”, da li stvarno možete mirno da spavate, verujući da će se u budućnosti naći neko ko će na vrhuncu klimatske krize gasiti požare koji besne pred vašim vratima, ređati vreće sa peskom na obalama nabujalih reka ili vam dati makar gutljaj vode ako kolabirate u sred neizdrživog toplotnog talasa? U svakom slučaju, nadajmo se da Putin i Bajden piju redovno svoje lekove, jer se bojim da nas većina naših sugrađana iz ruševina nuklearne kataklizme vaditi neće.