Kada ljubomorna švalerka reši da vam se osveti i izbuši gume na kolima, pomislite koliko bi vam život bio bolji da vozite bicikl. Doduše, da vozite bicikl, verovatno ne biste ni imali šanse kod tako poznate i poželjne švalerke. I eto rešenja za krizu srednjih godina. Ako hoćete da imate veze samo sa ženama i devojkama koje imaju mozga i samopoštovanja – vozite bicikl. (Ne, nismo sve mi Ljupke i sva ova priča u medijima o besnim izlivima ljubomore, koji se čitaju kao feminizam, prava je ilustracija naopakog vremena i društva u kojem živimo). Vožnja bicikla tako može da bude i prevencija od velikih neprijatnosti.
Prevozno sredstvo je ljudima oduvek bilo statusni simbol. Neko je i dalje ubeđen da je pametniji i lepši u skupim kolima, a to je, verovatno, jedna od najtužnijih životnih postavki. Najveća vrednost bicikla je ta što ne poznaje klasne i generacijske razlike. Svako može da ima bicikl. Naravno, ako vam je to bitno, i svojim biciklom možete drugima staviti do znanja da imate puno para, ali mnogo manjem krugu ljudi nego kad su kola u pitanju. Većini nas bicikl je samo bicikl, ne kapiramo nijanse u ceni. Pravi ljubitelji, koji su imali loše iskustvo sa krađom svog ljubimca, sledeći plate manje i potrude se da ga malo oštete, da ne bude veliko iskušenje lopovima.
Bicikl je iznenađujuće nov izum. Pre dvesto godina je počelo razmišljanje na temu dva točka, ali je nama poznata konstrukcija nastala pre samo sto godina. Ja mislim da se ljudi nisu ozbiljno bavili time samo zato što nije imao konkretnu upotrebu u ratovanju. Istorija nas je naučila da ako nešto nije korisno vojnoj industriji, nema velike šanse da se razvija. Zato mi je bicikl još draži.
Bicikl je za samo sto godina postao podrazumevajuća stvar u svakom domaćinstvu. Svi znaju da ga voze. Deci je to, verovatno, jedna od prvih važnih veština koje savladaju u životu. To je za dete bitan korak ka samostalnosti. Osećaj ponosa koji se pamti. Razlog da se roditelji hvale i s prezirom gledaju druge roditelje čiji klinci i dalje imaju pomoćne točkove. Kad jednom naučiš, nikad ne zaboraviš tu veštinu. Ja sam ponovo sela na bicikl posle 25 godina i nisam imala nikakav problem. Samo sam osetila dečije ushićenje zbog vetra u kosi. To je osećaj koji garantuje da me retko koja okolnost može naterati da sednem za volan.
Živimo u ravnici koja je kao stvorena za vožnju bicikla, za negovanje i promociju tog prevoznog sredstva ulaganja su mala, a koristi ogromne.
Po odnosu gradske vlasti prema biciklističkim stazama u gradu možemo precizno da izmerimo koliko im je zaista stalo do dobrobiti građana. Prethodna garnitura nije ništa naročito uradila, da se ne lažemo, ali moramo priznati da su nekoliko važnih ulica obogatili stazama za bicikliste i time pokazali bar naznake dobre volje. Današnja vlast nije u stanju ni da sačuva ono što je zatekla, nego seče trotoare gde stigne. Provlačenje kablova u zemlju nam dođe kao društvena igra u kojoj pobeđuje onaj koji je doneo odluku o presecanju asfalta na trotoaru ili, biciklističkoj stazi, više puta na istom mestu, ali da svaki put zakrpi što lošije i ostavi što više nezakrpljenog prostora, kad se kao, radovi završe. Nekad mi se čini da to smišljaju namerno, samo da bi pokazali da im se može, da svaki element gradskog života upropaste s osvetničkim žarom (ja u svemu moram da nađem neki viši smisao, jer ne mogu da razumem taj nivo neodgovornosti).
Kada pričamo o državama na koje se treba ugledati, to su uvek one sa severa Evrope. A ono što prvo primetimo na njihovim ulicama su biciklisti. Oni vladaju u saobraćaju i svi im se prilagođavaju. Dok sam vozila bicikl u Kopenhagenu, pored nemerljivog užitka, u par momenata sam osetila ozbiljan strah, jer biciklisti tamo nemaju nameru da uspore. Voze neverovatnom brzinom, jer sve ulice su prvenstveno njihove, a automobili, pešaci i zbunjeni turisti moraju da se paze sami. U najbogatijim državama sveta ljudi koriste bicikle kao osnovno sredstvo prevoza. Pri tome, klimatski uslovi su neuporedivo lošiji nego ovde, što Skandinavci ne doživljavaju kao smetnju.
Mi u ovom gradu imamo mogućnosti da bar po tom načinu prevoza ličimo na najbogatije zemlje Sveta i na najlepše gradove Evrope.
Dragi sugrađani, molim vas, učinite sebi veliku uslugu i nabavite bicikl, ili samo izvucite svoj stari iz podruma i uložite u njega malo sredstava, održavanje je izuzetno pristupačno. Ako i ne razmišljate o ekologiji, ekonomiji, zdravlju i dobrom primeru mlađim generacijama, bar olakšajte sebi svakodnevni život, ulepšajte ga, obradujte svoju dušu i telo. Obavljanje svakodnevnih poslova biciklom je lakše i često brže nego automobilom. Rešite se stresa u saobraćaju i pakla zvanog „nađi parking mesto, plati parking i produži parking”.
Bicikl je neprikosnoveni kralj prevoznih sredstava, i zaista čini da se u vožnji osećate, ako ne kraljevski (mada, ko još misli da su kraljevi srećni?), a ono bar radosno i opušteno.