Nakon dva borbena, ali relativno mirna dva meseca, Pančevo je konačno osetilo novu energiju. U subotu, 25. januara 2025. godine, na ulicama našeg grada osećala se snaga koja je nosila poruku: Pančevo se probudilo.
Moj put ka protestu počeo je ulaskom u autobus oko 16 časova, kada je postalo jasno da će ovaj dan razdrmati Pančevo iz tišine, i da će se podići glas. Vozač je morao da prekine vožnju, jer je njegova uobičajena ruta bila blokirana protestom. Ceo centar grada bio je „zapečaćen”. Izašao sam iz autobusa i krenuo ka Autobuskoj stanici, a zvuk pištaljki dopirao je izdaleka, pozivajući me da im se pridružim.
Ispod Vojvode Radomira, već se formirala ogromna kolona ljudi sa transparentima i znakovima, a nošene su iste poruke nade i otpora. Među redarima i okupljenima, bilo je ljudi svih uzrasta, i iz svih delova Pančeva. Nigde automobilima, ali nije bilo tišine. Zvuk pištaljki, uzvici, energija iz transparenata pronosili su se ulicama. Polako smo se uputili ka Trgu Slobode.
Ujedinjeni, hodali smo kroz grad, osnaženi energijom koju nismo osetili godinama. Pokazali smo da je strah među nama umro, da imamo snagu i otpor koji su našu solidarnost izdigli do neslućenih visina. Svi, od najmlađeg do najstarijeg, činili smo jedan narod, jednu snagu, što je bilo evidentno i u pogledu onih koji su nas podržali, a koji su mahali iz svojih domova, pozdravljajući nas sa prozora. Tako nešto ne ostavlja nikog ravnodušnim. Uzburka se nešto u čoveku, kolektivna svest koja ne razume šta znači strah, koja je predivna.
Kako smo se približavali Gradskoj upravi, osetila se nova energija u vazduhu. To je bio trenutak kada su se začuli glasovi onih koji su nosili reči podrške za sve nas, okupljene u borbi za pravedniji sistem. Počeo je govor prosvetnih radnika.
Znati da toliki broj nastavnika i profesora staje uz narod, osetiti to jedinstvo, nešto je nezamislivo. Podrška od ljudi koji te svakog dana vode ka budućnosti zaista menja i ličnu perspektivu.
Većina nas ih poznaje kao predavače u školama, viđamo ih iz perspektive đačkih klupa, ali toga dana smo ih videli kao sugrađane koji su ustali u borbi za pravdu – zajedno sa nama i uz nas. Okupljenima su se obratili učitelj Predrag Starčević, nastavnica Ksenija Bogdanović, vaspitačica Milica Bubalo i učiteljica Ivana Tomović. Uputili su jasnu podršku studentima i skrenuli pažnju na to da društvo mora da kolektivno reaguje i ustane. Ukazali su da „blokada nije samo protest, već čin otpora i hrabrosti”.
Nakon svakog govornika, građani su ponovo pozvani da pokažu snagu, i dignu glas parolama. „Nećete nas gaziti!”, „Ispunite zahteve!”, „Pančevo je ustalo!” – uzvici su koji su odzvanjali ulicama, snažno i jasno, dok su pištaljke i aplauzi upotpunjavali atmosferu. Kada je poslednji govor okončan, usledio je ogroman talas aplauza, pištaljki i uzvika. Malo posle završnog govora je bilo proglašeno vreme, 17:45, što je označilo početak trenutka odavanja počasti preminulima u Novom Sadu ćutanjem.
Odjednom, svi ti glasovi i zvuci su nestali. Tišina je bila toliko duboka da je zvuk drona, koji je leteo daleko iznad naših glava, postao jedini prisutan. Osećalo se kao da je ceo grad zaustavio dah, dok se kroz tu tišinu prolamao jedan jedini glas: onaj koji je iščitavao imena nastradalih.
Nakon odavanja počasti, aplauz je stavio tačku na uspešan protest. Pokazali smo solidarnost, pokazali da nas ima, da smo jaki, da se ne plašimo, ali najvažnije, pokazali smo upravo to: probudili smo Pančevo.