Vest da je portugalski premijer Antonio Košta podneo ostavku jer je njegov šef kabineta Vitor Eskarija pritvoren zbog, navodno, korupcije, potpuno je normalna stvar u zemljama Evrope. Reč je, zapravo, o petoro ljudi iz većinske stranke premijera Košte za koje se smatra da su se bavili nedozvoljenim i koruptivnim radnjama u vezi sa iskopavanjem litijuma. Tačnije govoreći, načinjene su izvesne nepravilnosti u vezi sa upravljanjem projektima koji se odnosena gorepomenuto iskopavanje.
Kako se navodi u vestima, koje smo imali prilike da čitamo ovih dana, premijer je spreman da razgovara sa pravosudnim organima, jer je svestan težine počinjenog prekršaja. Tužioci su i ministra infrastrukture naznačili kao glavnog osumnjičenog, a šefa Koštinog kabineta pritvorili. Opozicija (koja očigledno zna šta i kako treba da radi u tim trenucima) je zatražila od Vlade da podnese momentalnu ostavku. Ni gradonačelnik grada Sines, u čijoj je oblasti trebalo da dođe do iskopavanja, takođe je uhapšen, a sa njim i dvojica biznismena. Sve se ovo događa nakon istrage povodom sumnji na korupciju i trgovinu uticajem.
Tako se to radi u normalnim državama. Pravosudni organi, tojest tužioci, odmah reaguju, policija hapsi, a osumnjičeni ekspresno nestaju sa političke scene.
Pohvalno je ipak govoriti o premijeru Košti, čiji je čin davanja ostavke u trenucima kada njegov šef kabineta zajedno sa nekolicinom ljudi vrši zakulisne radnje s jednom od kompanija koje po celoj Evropi prete da ugroze ne samo biljni i životinjski svet, već i da izvrše direktan napad na živote ljudi, da pokrenu migracije i promene konfiguraciju naseljenih mesta u državama u kojima žele da rudare.
Navodeći sve ovo, potez premijera Antonija Košte je častan i pošten, jer svaki normalan čovek, koji bi se našao na tako važnoj poziciji, ne bi dozvolio da njegovu čast, obraz i ime ocrni šaka moćnih, ali veoma koruptivnih ljudi koji bi zarad ličnog bogatsva i luksuza žrtvovali svoju zemlju i svoj narod. Ulazak „Rio Kinta”, kako je neki šaljivi ljudi na portalima nazvaše, na teritorije evropskih zemalja znači direktan uticaj na životnu sredinu u najnegativnijem smislu te reči. Jedno je važno da se istakne: Evropa očigledno ume da se izbori sa ovakvom pošasti, jer se trenutno nigde ne eksploatiše litijum. Nemačka, koja je, recimo, bila jedna od vodećih zemalja koja je dala zeleno svetlo da se litijum rudari u našoj zemlji i zdušno podržala odluke naše Vlade da to sprovede, ne dozvoljava da se litijum iskopava na njenoj teritoriji. Iz svega ovoga se može zaključiti koliko evropske zemlje „svoje ne daju, a tuđe hoće (ili ih baš briga)”.
A što se naše zemlje tiče, čovek jednostavno ne zna odakle da počne: da li da se osvrne na to što cela Vlada Republike Srbije podržava iskopavanje litijuma, koja zdušno navija, doduše prikriveno, da se pojedini delovi naše zemlje (kao što je okolina Jadra, na primer) zagade kopanjem litijuma, da se zatruju reke, da se unište šume i planine, ili da se osvrne na činjenicu da se radi na raseljavanju stanovništva iz tih krajeva, što se pokušava postići podmićivanjem i davanjem velike sume novca za zemlju, kuće i okućnice gde bi potencijalno mogao da se nalazi litijum.
Ta borba za očuvanjem zemlje koju su nam u amanet ostavili naši preci traje već par godina. Kulminaciju je dostigla kada je zvanično Vlada usvojila izmenjeni Zakon o eksproprijaciji i kada je dozvoljeno planirano ulaganje firme „Rio Tinto” u rudnike litijuma. Tada se reka ljudi slila na beogradsku Gazelu gde je pokazala jasan stav povodom upliva ove kompanije na naša najveća bogatstva – plodnu zemlju i čistu vodu (tamo gde je još ima). Borba i dalje traje, bez obzira na to što je Zakon povučen i što je „navodno” stopiran ovaj projekat. Ono što imamo na terenu je da „Rio Tinto” i dalje otkupljuje zemlju seljaka (pokušava, ako ništa) i dalje nagovara ljude da se sele sa svojih ognjišta, a prvi čovek Srbije (ne, nije premijer, ako ste to pomislili), javno je i nedvosmisleno izjavio da se kaje što je popustio pred narodom i zaustavio najavljeno rudarenje.
Međutim, ljudi i dalje biju bitke za svoja ognjišta, pa su tako 7. nvoembra predstavnici Saveza ekoloških organizacija Srbije (SEOS) prekinuli sastanak o rudarenju, na kome su učestvovali rpedstavnici stranih kompanija i ambasada. Ljudi su želeli da znaju o čemu je zapravo reč, sobzirom na to da je odluka da „Rio Tinto” ne eksploatiše litijum još na snazi… navodno. Okupljeni su ušli u hotel „Metropol Palas” gde se sastanak održavao i prekinuli taj „važan” skup. „Cenjena“ ministarka Đedović, kao i predstavnici stranih kompanija i ambasada su tom prilikom evakuisani jer su mislili da će neko da ih fizički napadne i ugrozi. Njihova preterana opsednutost sopstvenom važnošću je otišla do te mere daleko, da je postupak koji su učinili štiteći se evakuacijom od miroljubivih ljudi koji su došli samo da pitaju o čemu oni diskutuju, bio za podsmeh i sprdnju.
Ipak, situacija uopšte nije smešna. Dok neki žive kako-tako uljuljkani u svoja ognjišta, bezbrižni od nasrtaja i napada ove korumpirane i ozloglašene kompanije, neki se naši građani bore da sačuvaju svoju zemlju na kojoj su rasli i na kojoj žele da rastu i njihova deca. Ako išta možemo, možemo da pružimo nesebičnu podršku, empatiju i ruku koja će nas spojiti sa stanovnicima ovih krajeva koji se bore ne samo za sebe, već indirektno i za nas. Ako „Rio Tinto” prođe, nikome spasa nema. Zajahaće on i na našim, vojvođanskim plećima.
*Preporuka svim dobronamernim ljudima da prate FB stranicu – Zaštitimo Jadar i Rađevinu i stranicu SEOS-a.