Ono što negujemo – to će da nam raste. U poslednje vreme negujemo empatiju, solidarnost, odgovornost da se borimo za pravedan sistem u kojem ćemo se osećati sigurno.
Ulice su ukrašene odlučnošću studentskih koraka koji marširaju, trče i pedalaju duž cele zemlje. Očišćene su suzama dobrodošlice u svim mestima kroz koja je prošla studentska noga, a obasjane blicevima svih onih koji, tiho ali moćno, odaju počast stradalima. Teško je preneti u reči sve pomešane emocije koje nas neretko preplavljuju dok zajedno stvaramo potpuno novi društveni kontekst.
Danima plačemo – bilo dok gledamo snimke studenata u blokadama, bilo dok ih dočekujemo na ulicama. Plačemo jer smo dugo bili apatični. Plačemo jer smo dugo bili gladni dobrote i slobode. Plačemo jer su nas studenti svojom čistom emocijom pokrenuli i povratili nadu. Plačemo jer je to deo procesa isceljenja transgeneracijskih trauma ovog napaćenog naroda. Kao da se stvorio specifičan samonavodnjavajući sistem u kojem nas sjajno organizovani studenti podstiču kroz svoje jasno strukturisane ideje, odlučnost i energiju koja pokreće najsnažnije i najčistije emocije. S druge strane, povratna sprega naroda vraća im te iste emocije, prateći ih gde god da krenu i omogućavajući da se ljubav umnožava sa svakim korakom ka slobodi. Postoji izreka koja kaže da nisu hrabri oni koji se ne boje, već oni koji kroče kroz strah.
Imamo priliku da budemo svedoci buđenja malih mesta, koja ustaju i ponosno dočekuju studente, brinući se da budu nahranjeni, usluženi i sigurno smešteni. Studenti modeluju ponašanje koje narod rado prati, jer imaju jasne zahteve, otkrili su zdravu ličnu moć koju poseduju kao odrasli ljudi, pokazali su važnost i uticaj empatije, solidarnosti i zajedništva. Gledamo snimke kako jedni drugima saniraju žuljeve i povrede, nose one koji od istih više ne mogu da hodaju uprkos ogromnoj želji, dele hranu, šatore, za sobom ostavljaju očišćene ulice i pokazuju kako u praksi izgleda „svi za jednog, jedan za sve”. Narod prati ovaj divan trend, pokazujući svoju toplu narav kroz domaćinsko gostoprimstvo. Danas nije bitno čiji si i odakle si; ako si student, ti si dete ovog divnog naroda koji će ti dati krov nad glavom, prevoz do kuće, toplu hranu i još toplije zagrljaje. Konačno možemo videti kako jedno dobro delo pokreće sledeće, i tako nastaje jedna nova klima u kojoj imamo doživljaj da smo prodisali i progledali.
Doživesmo da dela govore mnogo više od reči, a emocije nas greju i kad je napolju minus. Ovih dana često čujem ljude iz svog okruženja kako izgovaraju rečenice poput: „Ako studentima nije teško da pešače/trče/pedalaju preko sto kilometara po ovoj hladnoći, pa kako meni da bude teško da dođem da doprinesem?”. Istina, da li imamo pravo da nam bilo šta bude teško dok oni tako predano koračaju za sve nas? Bude mi toplo oko srca svaki put kad uvidim koliko ljudi iz mog okruženja prioritizuje potrebu za aktivnim doprinosom i prisustvom na studentskim blokadama. Često komentarišemo kako nam je žao što nismo sada u tim studentskim godinama, što bi značilo da bismo osim posećivanja gradova u kojim su aktuelne studentske blokade, bili u mogućnosti da iskusimo kako je biti i deo same organizacije. Sreća, pa imam privilegiju da od najmlađeg brata (aktivnog studenta) na dnevnom nivou slušam razne priče čija je okosnica uvek altruizam. Slušam i uživam, što mi daje dodatnu energiju da ne posustajem u podršci koju mogu da pružim.
Na trpezarijskom stolu stoji mi velika pletena korpa, koja je sada poznata kao studentska korpa, koju rado hranom dopunjuju moji prijatelji i familija, a sada je uz nas već obišla par gradova i upoznala mnoge divne studente. Opet onaj osećaj unutrašnje topline kad u svom okruženju čujem da se ljudi vrate dan ranije sa skijanja kako bi prisustvovali protestu u svom gradu, kako su proaktivni u dobavljanju potrebnih donacija i nesebičnom investiranju vremena. Ovako rastemo. Ovako kolektivno lečimo dušu. Pre neki dan imali smo čast da u Pančevu budemo stanica pauze biciklistima koji su krenuli iz Beograda u Kragujevac. To je bilo posebno emotivno iskustvo. Grlim se sa studentkinjom koja plače, vidno zbunjena što su na prvoj pauzi dočekani sa toliko hrane i podrške, dok istovremeno znam kako mog brata hrane neki drugi divni ljudi na pešadijskom maršu ka Kragujevcu, što nam svake večeri prepričava preko video poziva. Srce jako pumpa ovih dana. Takođe, studenti koji su krenuli da pešače, a da nisu na zvaničnoj listi prijavljenih bili su u obavezi da samostalno obezbede smeštaj i tu se susrećemo sa novim talasom zajedništva. Moje prijateljice, koleginice, poznanice rodom iz Kragujevca dale su studentima prenoćišta, alarmirale svoje majke, rođake, poznanike i našle i dodatna topla utočišta. Čista dobrota je zarazna i valja je umnožavati. Svima njima je bila čast da prime ove neznane junake, i sigurna sam da oni to nikada neće zaboraviti. Gledajući lajv prenose studentskih marširanja sa svih strana, fasciniralo me je kako su ove mlade generacije, koje je često pratio stereotip da su zainteresovane samo za sebe i uvučene u svet tehnologije, zapravo oživele onu staru srž ovog naroda i tektonski uzdrmale tlo kojim odvažno koračaju.
Iz perspektive psihoterapeuta u edukaciji, imam potrebu i da istaknem da ovolika količina i intenzitet emocija sa sobom često vuku i potrebu da se malo pritajimo u nadi da ćemo uspeti sve da isprocesuiramo. Jeste važno da se dobro brinemo o svom mikrosvetu, odnosno da blagovremeno punimo svoje baterije kako bismo bili dovoljno energizovani da iznova usmeravamo svoju energiju u svet. Setite se da postoji pravilo da kad u avionu padnu maske roditelj prvo mora staviti sebi masku kako bi bio sposoban da zaštiti i dete – važno je da ovu analogiju koristimo u trenutnom kontekstu u kojem živimo. Svakodnevnica je krcata informacijama koje želimo da ispratimo, aktivnostima u kojima želimo da učestvujemo, te ukoliko ne balansiramo vreme koje investiramo možemo doživeti sindrom sagorevanja, što nas može onesposobiti u doprinošenju ovom čudesnom lancu dobrote. Dakle, svakodnevnom brigom o sebi omogućavamo istrajnost na duže staze, što je neophodno kako bismo bili tu da studentima čuvamo leđa dok oni svoja svakodnevno i nesebično podmeću.
Sada nije vreme da mislimo kako naš pojedinačni doprinos nije važan, već da budemo svesni da smo odgovorni da pružimo onoliko koliko smo u mogućnosti, da se umrežavamo i zajedno doprinosimo baš kao što to čine i studenti, jer svaki doprinos uvećava ovu planinu i čini je sve čvršćom i otpornijom.
Pumpajte, dobri i savesni ljudi!