Dva meseca je prošlo od kad je, nakon što je Milutin Jeličić Jutka podneo ostavku na mesto predsednika Opštine Brus, održan skup podrške tom čoveku koji je optužen za seksualno uznemiravanje svoje sekretarice. Među brojnim ženama od kojih su neke za televiziju N1 izjavile da su se okupile zbog pijačnog dana, neke da su se spontano došle da podrže predsednika, jer se vodi hajka protiv njega, samo jedna žena je naivno, potpuno iskreno, onako kako, verovatno, jedino i ume, rekla da joj je rečeno da dođe jer „zarađuje koru hleba i parče hleba”.
Ceo prilog o tom događaju televizije N1 je bilo mučno gledati, a posebno tu radnicu komunalnog preduzeća u Brusu. Sećam se da sam tada u razgovoru sa bliskim ljudima prokomentarisala da ne mogu da zamislim odmazdu koju će doživeti ta jadna žena koja nije bila ni svesna da ne sme da kaže da su je tu poslali. Pomislila sam da je njen šef koji joj je „rekao da dođe” i direktor „koji je sa njima tu” neće ostaviti na miru posle njene izjave koja se danima prepričavala i šerovala po društvenim mrežama. Sećam se i da sam pomislila kako nisam sigurna da li bih objavila tu njenu izjavu da sam bila u ulozi novinara te televizije. Po prvi put bih bila u dilemi da li da objavim reči običnog građanina i pribegnem autocenzuri, znajući, ili bar naslućujući, da je ta izjava može skupo koštati. Zahvalna sam što nisam bila u njegovoj koži tad!
Dva meseca je prošlo od tog događaja, a Srbijom je odjeknula vest da je ta ista žena, Vukosava Đokić, postala tehnološki višak u preduzeću u kojem je radila skoro dve decenije. Dva meseca su prošla, a moje slutnje da neće proći nekažnjeno su se obistinile. Vest o ovome objavila je Marija Lukić, bivša Jutkina sekretarica, koja ga je tužila za seksualno uznemiravanje i kojoj su ove okupljene žene zamerile što je lepa i mlada i što se njena priča čuje. Vukosava je, pak, za novinare ovog puta izjavila da je sama otišla iz preduzeća, kako bi živela od penzije pokojnog muža koja iznosi 12.000 dinara.
Kao što sam pre dva meseca slutila da će je stići kazna zbog njenih iskrenih i naivnih odgovora u anketi, danas ne mogu da se otmem utisku da oni koji su je poslali na skup podrške Jutki sredinom marta, ovoga puta nisu propustili priliku da je poduče šta treba da kaže ako je novinari kojim slučajem kontaktiraju.
I dok su sve one okupljene žene, koje su u martu branile čast i ugled jednog lokalnog moćnika, pokušavajući da unize njegovu žrtvu, između ostalog, i rečima „dok kuja ne mrdne repom, pas ne laje”, zaštićene i, verovatno, i dalje zaposlene, ceh je platila jedna žena koju, po svemu sudeći, život nikad nije mazio. Da li će, bar, prema njoj ta skupina imati sažaljenja, empatije, ljudskosti? Da li će neka od tih žena pogledati svoj odraz u ogledalu i osetiti trunku sramote? Sumnjam, ipak, ovo je Srbija i svako od nas zna neku Mariju ili Vukosavu, a malo ko u njihovu odbranu stane.