Ja sam dođoška u ovom gradu. Prvi put sam posetila Pančevo zbog svog novog dečka još davne 1996. godine. Tada je svako kod koga sam ušla u kuću imao svoj primerak Pančevca. Četvrtkom uveče je obaveza bila da se ide do trafike, tek kasnije su se pojavili ulični prodavci. Ako se desi da ne kupimo novine, do subote ćemo ih teško negde naći, pa ćemo morati da ih pozajmljujemo. Niko ti ih ne bi poklonio dok ne izađe sledeći broj.
Bila sam fascinirana, a Pančevcima se to podrazumevalo. Neverovatno da lokalni nedeljnik podjednako prate i penzioneri i studenti. Međutim, brzo i lako sam se navikla. Imali smo ritual u kojem ga podelimo, ja spoljašnje strane, muž sredinu, pa se zamenimo. U urednikovom uvodniku najvažnije informacije iz države, sve što se desilo u gradu, sve šta će se desiti naredne nedelje, moja omiljena rubrika je bila ona sa tekstovima iz starih Pančevaca, nju su u nekom momentu ukinuli.
Na naslovnoj strani uvek broj odštampanih primeraka, portret nekog bradonje i 1869, godina prvog izdanja. Nisam kapirala zbog čega su ta tri podatka obavezna. Onda je Teofil Pančić, pun poštovanja prema fenomenu Pančevac, negde spomenuo da je brojka od 10.000 primeraka neostvareni san većine nedeljnika i magazina u zemlji. A kreatori Pančevca su je ponosno isticali, kao i godinu izlaska prvog broja. I imali su na šta da budu ponosni. Najstarije novine u zemlji, i šire, koje izlaze relativno kontinuirano.
Jovan Pavlović, bradonja sa slike, u ovaj grad je stigao posle školovanja u nekoliko evropskih gradova. Dobio je posao profesora i podršku uglednih Pančevaca Svetislava Kasapinovića, Vase Živkovića, čika Jove Zmaja, da pokrene svoje novine, a kasnije i štampariju. Tako je 13. aprila 1869. godine izašao prvi broj Pančevca, koji je od starta beskompromisno promovisao Pavlovićeve stavove. Njegovi pogledi na politiku i budućnost bili su veoma napredni: podržavao je Svetozara Miletića i Ujedinjenu omladinu Srpsku, borio se za demokratiju, socijalnu pravdu i veća prava Srba u monarhiji… Naravno da je bio protiv mađarske hegemonije, ali nije štedeo ni srpske vladare, alergične na demokratiju, a ni našu crkvu, preplašenu i agresivnu na promene i progres. U Pančevcu se pozitivno izveštavalo o Pariskoj komuni i objavljen je Manifest komunističke partije u nastavcima, kasnije će ga publikovati kao publikaciju (prvo izdanje Manifesta na srpskom jeziku).
Godine 1873. Pavlović je morao da ode iz grada. Jednostavno, uređivačka politika nije bila usmerena ka sticanju uticajnih saveznika. Bila je usmerena ka informisanju o značajnim dešavanjima u velikom svetu, na koji treba da se ugledamo. S druge strane, građanima je ukazivano na bitne propuste i greške koje pravi vlast i time ugrožava narod. Pavlović je za cilj imao podizanje svesti građana.
Prosto rečeno bio je novinar.
Znate, novinari su ljudi koji imaju progresivne ideje, opšte obrazovanje i raspolažu validnim informacijama. Veruju u bolju budućnost i bore se za nju obaveštavanjem i podizanjem svesti kod šire populacije. Novinari vole ljude i žele da doprinesu boljem životu celog društva. Novinari imaju poverenja u ljude, jer znaju da će svako ko je informisan početi da razmišlja, a to znači i da utiče na pozitivne promene. Novinar mora da se obraća većini i da nikad ne gubi iz vida dobrobit pojedinca.
Na prvi pogled deluje da je neophodno da novinari budu obrazovani i talenatovani za pisanje. Međutim, u uslovima u kojima danas živimo u ovoj zemlji, jasno je da je za tu profesiju mnogo važniji integritet. Sada mislim da je to i jedino važno. Naravno da je etika bitna u svakoj profesiji, ali u novinarstvu je stvarno presudna. Zašto? Zato što poremećen vrednosni sistem većine novinara, odnosno ljudi koji su za taj posao plaćeni, predstavlja najbrži i najsigurniji način da se država temeljno upropasti.
Milošević je znao da je propaganda neophodna za opstanak diktature (svi tirani su to naučili od Hitlera). Zato je, kad mu je opasno zagustilo, na čelo Ministarstva informisanja postavio perspektivnog i beskrupuloznog Vučića. E, a kad se Vučić dokopao vlasti, znao je šta je najvažnije za opstanak na vlasti: kontrola svih medija. To je prilično brzo i lako odradio. Tako mi sad živimo u društvu u kojem većina pametnih ljudi ne gleda i ne čita vesti. Politika nije deo njihovog života. Bavljenje politikom je, za pristojan svet, sinonim bruke i sramote. Teško im je objasniti da je posledica loše politike i gradski prevoz, i urnisan trotoar, i čopori pasa lutalica, i sumanute mere u vreme pandemije, i cena udžbenika, i sve. Svaki segment našeg života je posledica političke odluke.
Pametni ljudi su se umorili, što je i bio cilj, ja ne mogu da ih osuđujem. Mogu, međutim, da osudim veliki broj ljudi koji se deklarišu kao novinari. Neki od njih, oni glavni, još iz Miloševićevog doba, to rade za ogromne privilegije i pare, pa to još nekako razumem. Ali većina njih samo bedno preživljava, kao i svi ostali, a pri tome se blamira i ponižava. Njihov moralni sunovrat me uopšte ne bi zanimao da nije u direktnoj vezi sa upropašćavanjem moje zemlje.
U našoj kući i u kućama koje posećujem već dugo nema Pančevca. Uspešno su nas sve odvikli od te navike. Institucija koja simbolizuje građansku svest ovog grada, jer je u njenoj izgradnji dobrano učestvovala, zadnjih godina je uspešno zamenjena prosečnim lokalnim novinama u duhu vremena u kojem tavorimo. Samo bih apelovala na savest uređivačkog odbora tog lista da za ovu godišnjicu skinu sliku tog bradonje sa naslovne strane. Mislim da za njega to više nije čast. Mislim da on to od novinara, a bogami ni od svih nas, nije zaslužio.