Zbirka političko-kulturoloških zapisa „Fa(l)šizmi” naše sagovornice Aleksandre Đurić Bosnić nedavno je objavljena u Sarajevu (IKD „University Press – Izdanja Magistrat“). Ovo nije njena prva knjiga koja je ugledala svetlost u bosanskohercegovačkoj prestonici: tu je prvotno štampana i njena čuvena (antinacionalistička i antifašistička) monografija „Kultura nacije: Između krvi i tla”, kao i zbirka sabranih radio-drama Radomira Konstantinovića, koju je priredila zajedno sa Milicom Konstantinović. Osim navedenih naslova, Đurić Bosnić je autorka i drame „Poslednji orden”, zbirke eseja „Po-etička traganja” i studije „Poetika tamnog vilajeta – Radomir Konstantinović o duhu palanke u srpskoj književnosti”, ali i mnogobrojnih stručnih radova u naučnim časopisima.
Bosnić Đurić je jedan od najboljih poznavalaca i predani izučavalac dela književnika, esejiste i dramskog pisca Radomira Konstantinovića, koji je odavno na ovim prostorima simbol intelektualnog otpora ratu i nacionalizmu. Na njegovom intelektualnom tragu, ova ugledna novosadska kulturološkinja i građanska aktivistkinja u knjizi „Fa(l)šizmi” objedinila je svoje kolumne koje je pisala protekle tri godine za beogradski „Novi magazin”, a u kojima temeljito i minuciozno secira patologiju društva u Srbiji, pre svega nacionalizam, autoritarizam i endemsku koruptivnost.
Naša sagovornica vodi novosadsku organizaciju Centar za interkulturnu komunikaciju, i dugogodišnja je glavna urednica časopisa „Interkulturalnost”. Doktorirala je 2015. godine na Fakultetu dramske umetnosti u Beogradu, proučavajući odnos kulture i nacionalizma za vreme vladavine Slobodana Miloševića. Bila je u jednom periodu i predsednica Programskog saveta Radio-televizije Vojvodine, ali je na to mesto 2017. godine podnela ostavku, jer se nije slagala sa uređivačkom politikom ovog javnog medijskog servisa, na kojem je došlo do političke čistke urednika nakon političkih promena u Vojvodini i dolaska bivših radikala na vlast.
Pođimo od naslova knjige, odnosno skupnog naslova vaših kolumni koje ste protekle tri godine objavljivali u „Novom magazinu”. Možete li nam objasniti šta ste ovim naslovom hteli da sugerišete?
Ima onih koji aktuelni režim u Srbiji prepoznaju kao autokratiju, ima i onih koji ga prepoznaju kao diktaturu, no nezavisno od manje ili više preciznih teorijskih odrednica, činjenica je da se u Srbiji nakon uzurpatorskog režima Slobodana Miloševića, posle decenije krhke nade da će se u njoj uspostaviti demokratski poredak, dogodio i povratak starih protagonista na političku scenu, manifestovan u režimu Aleksandra Vučića. Kolumna „Fa(l)šizmi”, koju sam pisala za „Novi magazin”, bila je svojevrsni trogodišnji dnevnik, beleženje svega onoga što je ovaj režim proizvodio i još uvek proizvodi. Dakle, u pitanju su zapisi o seriji društvenih falševa sa autoritarnim predznakom, koji su se dešavali u neposrednom političkom životu, medijima, institucijama… Na žalost, bilo je lako prepoznati Ekovo „Zlo u deset tačaka” – od kulta tradicije do iracionalizma, kažnjivih razlika u mišljenju, niza individualnih i socijalnih frustracija, osećanja neprilagođenih i svesnijih građana da im je otet njihov vlastiti socijalni identitet ukoliko nisu deo vladajuće stranke i njihovih satelita, beskrajnog osećanja poniženja i straha, fabrikovane iluzije da se život živi samo zbog borbe za „novo zlatno doba”, paradoksalnog elitizma u kojem su zapravo ugušene sve progresivne društvene težnje i akcije, sveprožimajućeg populizma koji je inicirao pokretanje jednog novog, a u osnovi nakaznog etičkog i estetskog koda… Kolumnu sam počela da pišem jer sam imala osećaj da je to jedini način da se javno borim protiv uzurpacije svih građanskih prava i sloboda u Srbiji.
I pored sličnih problema sa kojima žive građani regiona, Srbija je u mnogo čemu definitivno specifična u odnosu na susede. Između ostalog, poslednje decenije prisustvujemo i tome da su neki decenijski borci protiv nacionalizma i fašizma postali otvoreni saradnici jednog ultranacionalističkog režima kakav je Vučićev.
To su paradoksi režima Aleksandra Vučića i, u tom smislu, njegov režim je neka vrsta pervertirane parafraze režima Slobodana Miloševića, jer u njemu više nema jasnih demarkacionih linija i podela na „nas” i na „njih”. Vučićev je režim sa svojom kompletnom mašinerijom i svim polugama moći vešto konstruisan kao ideološki multiverzum, koji je građen postepeno ali marljivo i u kojem je onima koji su „njihovi” dozvoljeno čak i da zauzimaju različite ideološke pozicije u odnosu na dominantni populističko-nacionalistički mejnstrim. Tako ovaj režim ima svoje aktivne saradnike i u desnim i u levim političkim orijentacijama, i to je ono što vrlo često zbunjuje sve one koji prate razvoj političke situacije u Srbiji poslednjih deset godina. Namerno slanje dvostrukih ideoloških poruka očigledno je imalo svoj efekat i zbunilo, kako građane Srbije, tako i međunarodne faktore koji ovu vrstu političke simulacije Aleksandra Vučića nisu prepoznali. Kao i svaki autokrata, on je našao način da onima za koje je procenio da će mu u ovoj simulaciji biti korisni, da ponudu koja se ne odbija lako.
U Srbiji je aktuelna predizborna kampanja. Vi ste žestoki kritičar Vučićevog autokratskog režima. Zašto smatrate da je važno, i za građane Srbije i za građane regiona, da on ode u istoriju?
Već je nakon ovih deset godina njegove vladavine jasno da će oporavak institucija i vrednosnih sistema u Srbiji biti mukotrpan, dug, možda i višedecenijski proces. Svaka godina produžetka njegove vlasti ovom oporavku drastično umanjuje šanse. Međutim, Srbija nije izolovano i pusto ostrvo i sve što se dešava u njoj već sada ima tek će imati posledice za čitav region. Dakle, važno je zbog svih nas.
O kojim posledicama govorite? Ukoliko se desi da i posle ovih izbora Vučićev režim opstane, što nije nerealno, možemo li predvideti šta može da se desi u Srbiji i regionu. Šta će se dešavati sa politikom „srpskog sveta”?
Budući da je politika „srpskog sveta” zapravo Vučićevo izvorno opredeljenje i nastavak politike „jedinstvene Srbije” iz devedesetih, više je nego opravdana bojazan da će se destabilizacija u Crnog Gori i Bosni i Hercegovini ne samo nastaviti nego i produbiti, sa izvesno fatalnim posledicama za čitav region zapadnog Balkana. Bilo bi zaista tragično da, nakon svega, opet prolazimo ista iskustva zbog toga što smo još jednom masovno izmanipulisani ideologijom krvi i tla.
Šta kažu vaši uvidi, kakve je posledice Vučićev režim ostavio na građane Srbije, na njihov svakodnevni život, na psihologiju pojedinca i grupa, na kulturu zajednice?
Srbija je danas neka vrsta okovanog i zarobljenog društva koje je, zapravo, osuđeno na simulaciju života, izjedeno strahom, siromaštvom, mržnjom, agresijom, korupcijom, kriminalom i individualnim i kolektivnim frustracijama svih vrsta. Društvo koje ne živi u istini i kojem su oteti pravosuđe, kultura i mediji, i u kojem, baš kao i u svakoj pravoj diktaturi na ovaj ili onaj način bivaju poniženi svi oni koji ne podržavaju vladajući režim. S druge strane je kasta povlašćenih kojima, a to je valjda ulazilo u ugovorne obaveze one nepristojne ponude, ne nedostaje ništa. Upravo im je tokom Vučićeve vladavine omogućeno da kupuju diplome, stiču zvanja i priznanja, objavljuju „korisne” knjige i naučne studije, dobijaju poslove, opskrbljuju ne samo sebe već i svoje potomke nekretninama. Otvoreni su im prostori za javne nastupe u svim prorežimskim medijima i tabloidima… I oni te usluge, neko skuplje a neko sasvim jeftino, plaćaju ne samo ćutanjem nego i upornim toksiniranjem javnosti.
U knjizi koristite termin „gaslajting”. Šta on zapravo znači i u kojoj meri on opisuje ono što se dešava u Srbiji protekle decenije?
U Srbiji je protekle decenije, na žalost, moguće govoriti o nekoj vrsti kolektivnog „gaslajtinga” zasnovanog na tehnikama modelovanja javnog mnenja putem namernog širenja lažnih vesti, dezinformacija, kontradiktornih političkih, ideoloških i vrednosnih poruka, kontinuiranog zastrašivanja… Suočeni sa ovakvim manipulativnim tehnikama građani gube ne samo moć procene stvarnosti u sutuacijama u kojima se zaista zatiču, nego i mogućnost svakog konsekventno artikulisanog otpora. Srbija je zemlja kojom vladaju nasilje, laži i svakovrsni spinovi i ona već sada liči na neku vrstu distopijskog prostora koji nema vezu sa realnošću. Lažima i nasiljem su gušeni i svi dosadašnji antirežimski protesti. Lažima su stigmatizovane i osujećivane i sve autentične opozicione opcije. Građani, koji su sluđivani paradoksima i kontradiktornim ideološkim porukama o kojima smo govorili, a čijim se vrednosnim stavovima od 2000. do danas, na žalost, niko nije odgovorno i konsekventno bavio – postali su žrtve ovih indukovanih simulacija, fabrikovane realnosti i fabrikovanih poželjnih kolektivnih identiteta. „Kolektivni gaslajting” je omiljena tehnika autokrata, diktatora i populista i njoj je cilj upravo dezorijentacija, sluđenost i pasivizacija građana.
Nedavno je javnost bila zgrožena vešću kome je Aleksandar Vučić dodelio odlikovanja povodom Dana državnosti. Odlikovanja su dobili brojne javne ličnosti poznate po ultranacionalističkim stavovima, između ostalog i episkop vranjski Pahomije, protiv kojeg su se vodili i brojni postupci zbog seksualnog zlostavljanja maloletnika. Kako to objasniti?
Znamo da su nagrade i priznanja uvek i plasmani dominantnih vrednosnih stavova. U ovom trenutku, neposredno pred aprilske izbore, Aleksandru Vučiću odgovara upravo homogenizacija ove vrste, dakle, homogenizacija utemeljena na ultranacionalističkim tendencijama, koje su njegov najsigurniji put u novu izbornu pobedu. Činjenica je da u javnom životu Srbije protekle decenije na univerzitetima predaju osuđivani ratni zločinci, da odlikovanja i priznanja dobijaju opskurni ratni huškači iz različitih sfera, uključujući i medije i kulturu, činjenica je da je i Srpska pravoslavna crkva svoja najviša priznanja dodeljivala istovrsnima. Upravo nagrade koje je dodelio režim za Dan državnosti najbolje oslikavaju njegovu pravu prirodu. Jer, među nagrađenima su se našle i apologete „srpskog sveta” iz Republike Srpske i Crne Gore, uz pisce poznate po svojim nacionalističkim angažmanima devedesetih i, očigledno, „abolirani” episkop vranjski Pahomije, optuživan za pedofiliju. Nagradama je zapravo promovisan stari/novi vrednosni poredak devedesetih, prema kojem ništa što je režimu korisno ne mora biti kažnjivo.
Kada smo kod devedesetih, Srbija uporno odbija da se odrekne pogubnog miloševićevskog nasleđa: i dalje se, otvoreno, meša u unutrašnje prilike susednih država. Da li se može očekivati da će promena režima dovesti i do promene u tom pogledu, s obzirom na to da se dobar deo opozicije o ovim temama veoma nemušto izražava ili zauzima takođe nacionalistički stav?
Deset minulih godina prošlo je u sistematskoj nacionalističkoj ideološkoj indoktrinaciji biračkog tela u Srbiji. Rezultat tog procesa je pomeranje udesno i ponovno uspostavljanje dominacije ideološke matrice o ugroženom srpstvu na Kosovu, u BiH i u Crnoj Gori. Ova uporna tematizacija nacionalnog pitanja značajno sužava politički prostor i predstavlja svojevrsnu zamku za opoziciju, tako da i kod mnogih opozicionih stranaka možemo videti naglašenu suzdržanost i oprez kako se ne bi izgubili ovako indoktrinirani glasači. Možda je to najočiglednije u prilično obazrivim i nemuštim reakcijama opozicije na rusku agresiju nad Ukrajinom. Naime, bilo bi prirodno da sve zaista prave opozicione stranke u Srbiji nedvosmisleno osude agresivnu politiku Vladimira Putina i da se na taj način solidarišu, ne samo sa ugroženim građanima Ukrajine, nego i sa građanima Rusije koji trpe Putinov autokratski režim. Najzad, time bi i građanima Srbije poslali jasnu poruku da autokratija ne može i ne sme biti model vladanja u 21. veku. Dakle, mislim da se radi o lažnoj dilemi u kojoj se opozicija našla i da prodemokratske stranke moraju jasnije da izražavaju svoju autentičnu političku orijentaciju, budući da je temeljni problem ovog društva upravo autokratska uzurpacija državnih institucija iz koje, zatim, slede i svi ostali problemi.
Živeli ste dugo u Podgorici i pomno pratite zbivanja u Crnoj Gori. U jednom intervjuu ste rekli da se ova država nalazi „u međuprostoru između tridesetogodišnje vlasti Mila Đukanovića i klero-nacionalističkih identitetskih uzurpacija Andrije Mandića, svesrdno pomognutim intervencijama Srpske pravoslavne crkve i Aleksandra Vučića”. Kako komentarišete pad crnogorske vlade? Da li je u pitanju, kako neki kažu, pobeda Mila Đukanovića?
Pad crnogorske vlade koja je od Crne Gore, za nešto više od godinu dana, napravila jednu specifičnu vrstu ideološki modelovane teokratije, vidim kao nužni preduslov za osvajanje njene građanskosti i potvrđivanje Crne Gore kao nezavisne i sekularne države. Nedavno sam u tekstu za podgoričku „Pobjedu” napisala da je većina građanki i građana Crne Gore proteklih godinu i po dana, prolazila kroz nikada lako iskustvo specifične legure ideološkog i nacionalističkog modelovanja, iskustvo koje je ozbiljno dovodilo u pitanje postojanje Crne Gore kao države, koja se u međuvremenu izborila za svoj evro-atlantski put. Crna Gora je, naime, u ovom periodu bila svojevrsna ilustracija opasne upotrebe ili zloupotrebe državno-ideoloških aparata, kakvih ih se, nažalost, svi mi koji delimo iskustva raspada jugoslovenskog prostora devedesetih – jasno sećamo. Činjenica da su, u sada već bivšoj vladi, ključna ministarstva, kao državno-ideološki aparati, bila pod snažnim uticajem nacionalno-ideoloških sadržaja, suštinski je sprečavala Crnu Goru da funkcioniše kao multikulturalno, moderno i pluralističko društvo. Put u građanskost mora, dakle, podrazumevati oslobađanje državnog aparata od nacionalno ideoloških uzurpacija i omogućavanje pluralističkom i multikulturnom društvu autentičnu i slobodnu egzistenciju. Sigurna sam da Crna Gora neće izgubiti svoju nezavisnost i biti vraćena na bizarno projektovanu kartu „srpskog sveta” i da će u njoj pobediti sinergija političkih opcija koje će je vratiti na put njene građanskosti i dobro uređene i slobodne države.
Idemo do drugog srbijanskog suseda, Bosne i Hercegovine, države prema kojoj pokazujete veliku ljubav. Ima li nade za nju? Da li ona može izaći iz začaranog kruga u koji je upala pre trideset godina?
Bosna i Hercegovina se upravo, zbog nesmirenih nacionalističkih politika devedesetih, ponovo našla u problematičnoj situaciji. U nekoj vrsti začaranog kruga, jer je agresija nad Bosnom i Hercegovinom nastavljena drugim sredstvima, a nastavili su je ponovo politički aktivni protagonisti režima Slobodana Miloševića iz Srbije i Republike Srpske. Verujem da će onoga trenutka kada se onemoguće upravo razorni uticaji politike „srpskog sveta” i svih geopolitičkih uticaja koje oni podrazumevaju, građani Bosne i Hercegovine biti slobodniji da se izbore za društvo u kojem zaista žele da žive. Bez tuđih snova o prekrajanju njenih granica. To je ujedno i najmanje što su građani Bosne i Hercegovine, nakon svega, zaslužili.
I, naravno, tu je jeziva ruska agresija na Ukrajinu. Da li vas je ona iznenadila? I kako komentarišete odnos države Srbije prema invaziji, kao i stavove mnogih njenih građana koji svesrdno podržavaju rat i ubijanje?
Mislim da je, bez obzira na činjenicu koliko smo bili svesni Putinove autokratsko-ekspanzionističke politike, agresija ipak bila traumatično i bolno iznenađenje. U nizu globalnih protesta protiv bezumne agresije Rusije nad Ukrajinom koje su se događale u gradovima svetskih metropola – jednako kao i u gradovima Rusije, u kojima su desetine hiljada građana koji ne podržavaju Putinovu diktaturu i koji su njeni taoci, protestovali protiv ove bezumne akcije – ne slučajno nedostajale su upravo nedvosmislene podrške Ukrajini od simulakruma zvanog „srpski svet”. Režim u Srbiji je u gotovo dijalektičkoj poruci opet pokušao da nadigra situaciju: načelno je osudio rat, ali se nepridruživanjem sankcija Rusiji zapravo diskvalifikovao iz procesa pridruživanja Evropskoj uniji. Manipulativne ideološke matrice iz devedesetih o „bratskoj Rusiji” i „pravoslavnoj sabornosti” u večnim osvajačkim pohodima na „svete” teritorije, do danas nažalost nedekonstruisane i nesupstituisane civilizacijski prihvatljivim vrednosnim stavovima, još jednom su se manifestovale u svoj svojoj opasnoj bizarnosti, deleći svet na „nas” i „njih”. Opozicioni političari u Srbiji ovoga puta morali su poslati odlučniju poruku, bez obzira na višedecenijsku indoktriniranost građana, stavom da svi diktatori imaju slične i uvek nasilne rukopise.
Tekst kolege Nedima Sejdinovića prenet je sa partnerskog mostarskog sajta www.tacno.net