Danas je 8. mart, ali u atmosferi sveopšteg propadanja demokratskih i humanih vrednosti kojima je čovečanstvo težilo od druge polovine 20. veka, čini se da to retko kome nešto znači.
U ovoj zemlji se zaboravilo šta je demokratija, prethodni izbori su očigledno i dokazano to potvrdili, a humanizam je teško negovati u sveopštoj bedi, ekonomskoj, intelektualnoj i moralnoj.
Stranka na vlasti je u prošloj deceniji učinila sve da zatre i najmanju klicu čovekoljublja, pa briga o bilo čijim pravima deluje deplasirano. Svako od nas je ostao bez više ljudskih prava u prilično kratkom vremenskom periodu, a da nije ni primetio, pa nas to čini neosetljivim za teme manje bliske svakodnevnom preživljavanju.
Živimo u zemlji najvećih ekonomskih razlika u Evropi, zdravstveni sistem je u potpunom kolapsu, školski sistem je na kolenima i neće još dugo, sve je veći broj socijalnih slučajeva kojima se niko ne bavi, a socijalna davanja proždire inflacija, deca i ljudi sa posebnim potrebama i bolestima su prepušteni slučaju, kladionice su glavna privredna grana u državi, govor mržnje je podrazumevajuć u informativnim emisijama medija sa nacionalnom frekvencijom, zida se crkva ili zgrada na svakoj livadi, udišemo kancerogena isparenja, fizički obračuni su regularan način rešavanja nesporazuma…
Čini se da je u društvenoj atmosferi besmisla i nasilja potpuno iracionalno ukazivati na neki društveni problem kao što je položaj žena u Srbiji i pozivati na nasleđe 8. marta.
A možda je danas baš dobar trenutak da se podsetimo da se u ovakvim društvenim okolnostima teret većine svih gore navedenih problema prebacuje na žene. One su zadužene da razvlače na ceo mesec sve manja kućna primanja, da štede, ekonomišu, smišljaju nove načine štednje, zakidaju na svemu, a najčešće i najviše na sebi. O tretmanu žena u zdravstvenom sistemu bili smo informisani prethodnih meseci. Žene su svuda, a naročito u našem patrijarhalnom društvu, uvek, a naročito u kriznim periodima, zadužene za poslove brige. One se brinu o deci, starima, bolesnima, nemoćnima… Žene čine većinu zaposlenih u administraciji, školstvu i zdravstvu, pa trpe kolaps sistema i na radnom mestu. One najčešće preuzimaju potpunu odgovornost za decu posle razvoda. I ako se bavimo bilo kojom marginalizovanom grupom u zemlji, ženski deo te grupe je uvek u težem položaju. Nasilje koje se neguje u svim društvenim sferama, a potkrepljeno nesigurnošću i nemaštinom, povećava porodično nasilje i broj femicida prethodnih godina…
S druge strane, danas je vreme da se setimo važnosti ovog datuma, jer 8. mart je simbol hrabrosti, solidarnosti i vere u ideju. Kada su žene počele da traže ista prava koja imaju muškarci, velika većina ljudi se smejala i smatrala to prolaznom fantazijom. Nikom nije padalo na pamet da im dozvoli pravo glasa, a ne bavljenje politikom. Samo jedan vek kasnije žene mogu da vode partije i države.
Danas je praznik jedinstva i solidarnosti, pojmova kojih se naši vlastodršci plaše najviše na svetu. Zajedno možemo sve što poželimo i toga se moramo podsećati na svetlim primerima. Danas je Dan hrabrosti i Dan plemenitosti i Dan pobede. Važan je u okolnostima u kojima živimo kao inspiracija za otpor, jer ne moramo da se mirimo sa onim što nam ne odgovara. Danas je dan podsećanja da se sila i nepravda mogu zaustaviti i pobediti.
Da nam živi 8. mart!