Srećna farma

Svaki pažljiviji pratilac televizijskog programa kojeg nam svakodnevno i svakonoćno isporučuju tzv. „televizijske mreže“ ili tzv. „produkcije“ (što je postao sinonim za ropski rad slabo plaćenih novinara, tonaca, snimatelja, montažera…, pod budnim okom „production team-a“ ili „režije“, šta god to značilo) može primetiti to netelevizično smeće koje naveliko buja iz okvira „televizijskog izraza“ i direktno upada u nešto što nije niti camp niti trash, niti imalo zdravo zabavno, već ostaje zaglibljeno u kičerici svakodnevnice, tačnije u potrebi prosečnog narodnog glasača za dnevnom dozom „zabave“, i to baš onakvom kakvom takav glasač zamišlja. Prosečan gledalac = odličan glasač.

Vidljivo je – model „Parova“ i „Farme“ (Thanx God, još uvek nije počela ko zna koja sezona!), pod naletom stava širokog spektra gledalačke publike jesu divan uzor i željeni smer života u sadašnjoj Srbiji. Na ogromnu žalost svih zdravomislećih ljudi u ovoj jadnoj državici istočnog Balkana.

Svakako je da se ta svakodnevno plasirana laka TV zabava svodi na budalaštinu razornih razmera, pod izgovorom tzv. „novih televizijskih formata“. Takvo shvatanje nečega što se naziva „zabavni televizijski formati“, poput reality show-s (ili „rijaliti šouova“, na našem), zapravo je sinonim za nepoznavanje uloge i značaja javnog medija i uticaja snage njegove reči, koji bi, da je zdravog društva i države, bili potpuno drugačiji od onoga što nam se danas nudi i od svega šta pučanstvo danas svojevoljno i oberučke prihvata. U tom smislu, upravo ti „zabavni televizijski formati“ stvaraju zbrku u glavama ionako zbunjenih gledalaca/glasača, jer tek ta jadna, poluživa, ponizna i svakako izuzetno neobrazovana TV publika rijaliti šouova misli da je život u „Farmi“ ili nekakvoj bizarnoj „vili Parova“ zapravo real life i nešto kao wannabe, i da je to jedini pravi model poželjnog ponašanja svih građana ove jadne i umorne zemlje.

U svakom slučaju, suština je da u toku prepodneva, „ukućani u vili Parova“ ili nekakvi „farmeri“, sede za jednim ogromnim stolom i uživo se svađaju, govore neke grozne psovke i pretnje, pljuju se i otkrivaju jezive tajne jedni o drugima. Na stranu što su to potpuno nepoznati i nevažni likovi, no takve spodobe kreiraju „kulturni“ model (o čemu bi svakako, da je lustracije, trebalo popričati i sa bivšim ministrom kulture Ivanom Tasovcem, koji je svo ovo društveno-netelevizično sranje i aminovao).

No, ostanimo za trenutak na „Parovima“, kojeg „produkcija TV Happy“ najavljuje kao „najveći i najluđi rijaliti u Srbiji“, što svakako delimično jeste, najluđi je sigurno. Primetno je da u želji za uspehom na medijskom nebu Srbije, uporedo sa „Pinkom“, i ova „medijska kuća“ seje ispraznost duha, neznanje, budalaštinu, niske strasti, nasilje, emotivno siromaštvo i od toga namerno pravi poželjan model. Ipak, čini se da taj veseli „Happy“ vrlo stabilno preuzima ulogu „Pink“ televizije u seljacizmu, plitkoj zabavi, prljavim i prizemnim štosevima, a koju je „ružičasta televizija“ (o, kakvog li paradoksa!) imala početkom 90-tih godina XX veka, kada je agitovala za sva nepočinstva tadašnje vlasti. Izgleda da je ono što je bila „TV Pink“ na početku 90-tih, sada to „Happy TV“ u drugoj polovini druge decenije trećeg milenijuma – u suštini, još jedan pokušaj manipulacije svakodnevnicom građana Srbije. Pored „ružičaste“ sad imamo i „veselu“ televiziju, još jednu uzurpatorsku kampanjolu javnog medijskog prostora.

Kako bi imali celokupnu sliku ovog medijskog galimatijasa i sirotinjskog cirkusa vratimo se nekoliko godina unazad, kada je TV „Happy“ dobila dozvolu za emitovanje na nacionalnoj frekvenciji, koju je delila sa tada veoma ambicioznom TV „Avala“*, i to pod naznakom da je to zapravo dečja televizija. Istina, „Vesela“ televizija je u početku puštala nekakav bezvezno tupavi dečji program, tek da se nazove dečjom televizijom, a otprilike u isto vreme, kako se sećamo, „Avala“ je nestala sa ekrana. „Happy“ je od tada nastavila da bude dečja televizija, a sledstveno tome „Parovi“ su postali najgledaniji dečji školsko-obrazovni program. Narednih godina i decenija videćemo šta su deca naučila.

* TV „Avala“ je ubrzo završila karijeru potencijalnog građanskog medija, ali na kratko je bila pandan, kasnije odvratno razocaravajucem, medijskom konglomeratu Verana Matića, RTV B92, nekada  ponosnog, a sada potpuno usranog, jedva vidljivog medija već duboko razočarane građanske Srbije.