Budimo srećni i zadovoljni, iako to u stvarnosti nismo. Hajde da damo sve od sebe da bar glumimo sreću, kako bi vladajuća struktura konačno bila zadovoljna nama, običnim građanima, njenim vrlim i pokornim slugama. Budimo veseli i nasmejani, pa makar i prividno, da bi višegodišnji „rad” naših vlastelina konačno dobio neki smisao. Nije OK da se stalno žalimo na ovaj život pasji pod njihovom vlašću, kada oni čine „sve što je u njihovoj moći”*, iz petnih žila daju sve od sebe da nas sa ružičastog i srećnog TV ekrana i iz info-novina, ubede da zapravo sasvim dobro živimo i da ćemo sledeće godine u ovo vreme biti milioneri. Imajmo razumevanja za ove nadljudske i neljudske napore naše narodne vlasti da nam živote učini boljim, kvalitetnijim i sadržajnijim. Ne budimo nezadovoljni, nesrećni, dezorijentisani, besperspektivni, pokunjeni, depresivni, gladni, jadni, pokorni, nervozni… rečju, potpuno sjebani u mozak i u dušu, kakvi zapravo i jesmo, jer to ljuti vlast.
A kada se vlast naljuti… e, tada se obavezno, bar dva-tri puta nedeljno, na nekoj od televizija sa velikom gledanošću (naravno, pod državno-partijskom kontrolom), u najgledanijem terminu, pojavi naš vrli predsednik i demantuje stvarnost. Priča šta god hoće, u zavisnosti od trenutnog raspoloženja. Postavlja pitanja sebi, voditeljki i gledalačkoj publici, a potom sam odgovara na njih. Pokazuje nekakve fotošopirane fotografije, nepobitan dokaz da se zemlja neverovatnom brzinom gradi, uređuje i „ide napred”. U studio donosi ogromne ludačke grafikone, sve same očigledne potvrde naše sreće, koju eto, avaj, nikako da osetimo, ma ni da pecne (makete kula i gradova za sada još uvek nije donosio u studio). Zatim lupa šakom o sto, viče na voditeljku, kamermane i TV publiku, ali i na onu u studiju, na one pažljivo odabrane mlade stranačke aktiviste, koji eto moraju svašta da istrpe za nekav poslić u nekoj javnoj službi (jer jedino tako, kao članovi najmoćnije stranke u istoriji Srbije, mogu da se kurče pred komšilukom, da izigravaju lokalne face, da se švaleraju po grčkim turističkim centrima, a neki će možda baš tu, u stranci, i naći ženu, pa da se ožene i konačno se skrase, ljubi ih majka). Dakle, u svom teatralnom nastupu vrli nam predsednik miksa javno i privatno, važno i trivijalno, babe, žabe, maline i jabuke, srpski „Fijat” i srpski „Mercedes”, prošlost i budućnost, ugnjetene i ugnjetače, rock i roll, hip i hop, zatim obavezno hvali sebe i ubeđuje nas da nismo dostojni svih tih njegovih silnih neprospavanih noći. I sve to prolazi. Kod nekih.
No, to nije sve – nije on jedini ubeđivač u lepu nam stvarnost. Kada je vlast nezadovoljna svojim podanicima, tada, sa istom demagogijom i iskrivljenom logikom, na scenu stupaju i Neša iz Beograda, Marko „za Kosovo zabrinuti” Đurić, sekretar Selaković. Dragan J. „Informer” Vučićević, Miroslav „Rambo” Lazanjski, Krle „idol mladih”, Zorana „ktitorka” Mihajlović, Ivica „Banana” Dačić, Nada „dr” Macura, Lazar „nekada dobar čovek i glumac” Ristovski i još mnogi, mnogi drugi zabludeli i, na svom putu u bolju budućnost, zalutali sinovi i kćeri svih naših naroda i narodnosti. Ponekad, tu i tamo vidimo i Brnabić „premijer” Anu, ali nas za sada ona ne ubeđuje, već samo nešto priča.
Zato, kako bismo izbegli ovaj cirkus, pravimo se da smo srećni i da smo upravo doputovali u Eldorado, Šangri La ili bar Diznilend, da bi vladari konačno bili zadovoljni nama, običnim građanima, slugama ovog izvanredno uspostavljenog sistema. Klimajmo glavom čak i kada se ne slažemo, iako smo poniženi i pokunjeni; budimo svesni toga da oni moraju biti potpuno srećni kako bi mogli da se fokusiraju na dalju prodaju zemlje i taj besomučni harač nad njenim građanima. Ova vlastelinska struktura mora da stvori odličnu perspektivu za svoja buduća pokoljenja, buduće rasturače realnosti, pa budimo onda bar malo nasmejani i spremni za novu turu jebanja u zdrav mozak. Stoga, vlast mora ulicom ići visoko podignuta čela, da joj mozak i duša budu u zen skladu, a ne kao nama, u potpunom raspadu.
Zato, veoma jednostavno, volimo svoju vlast, kako bi ona volela nas.
*odvratno glupa fraza na svim meridijanima, baš ništa suštinski ne znači, ali zato političarima odlično zvuči kao opravdanje za sve i svašta, uvek i bilo gde