U leto 1994. hit „200 na sat“ zavrteo je mozak tadašnjoj omladini, mahom one neprobirljivije sorte, a ne ostadoh ni dvanaestogodišnji ja ravnodušan (guilty as charged!). Sa ove distance ubeđen sam da je i to bio jedan od činilaca koji me nesvesno opredelio ka ranom polaganju kategorija, pa sam radni vek uglavnom proveo za volanom. Ipak, sudbonosni trenutak formiranja mog muzičkog (i svakog drugog) ukusa zbio se baš tog avgusta oko seoske slave u Dobrici, dok sam večeri provodio i neosvetljene šorove pohodio s jednom grupom pančevačkih i lokalnih tinejdžera, koji su povremeno pevušili neku pesmu o dva druga koja upadaju na žurku u sumnjivom klubu, a onda im neka riba uvali dop dok traje racija. „Kako kul“, pomislih. Ubrzo mi je jedna kaseta Zabranjenog pušenja dospela u ruke, pa onda i druga, i tako za sva vremena skrenula na kolosek zdravorazumskog poimanja sveta. To što je glavni vokal u međuvremenu ideološki skrenuo, postao lik iznad situacije sa svojim verzijama stvarnosti, nimalo nije umrljalo genijalnost tih tekstova koji su bili i ostali škola života, autentični, avangardni, a opet lako razumljivi publici 7-77 od tada pa do danas, i ko zna još koliko unapred. Čak je i Ivan Gavrilović izabrao da živi časno uništavajući bube i pacove kad je slava prošla, a nije otimao tuđi autorski rad i pravio koncerte zarađujući na talentu dojučerašnjeg prijatelja bez koga ne bi ni postojao. No dobro, Dok čekaš sabah sa šejtanom ostaje remek-delo koje greje srce i dan-danas, obaška što me je odveo u otkrivanje milion drugih, prijatnih zvukova drugih izvođača.
Eto koliko malo je potrebno da bi jedna sitnica odvela čoveka na suprotnu stranu, praveći ga osobom a ne testom za oblikovanje. Avaj, medijske rupe su manje-više oduvek bile zapušene, jer narod ne sme da zna za bolje. Od izbora do izbora, večito zbunjen građanski sloj i vazda zapitana opozicija postavlja sebi pitanje „zašto mlade ne interesuje politika“, i nikako da se bave uzrokom umesto posledica. Setimo se samo Čavketovog zabezeka iz filma Geto, kada u hali okružen sa 10k ljudi posmatra njihovo poimanje zabave. Kanda se osećao kao zebra na Brionima, okružen svim tim maskirnim jaknama, air max peticama, leopard helankama i zlatnim čizmama. Kao jedan moj školski drug koji je uvlačio perjanu jaknu u trenerku.
A šta znam, lako je biti naknadno pametan a možda bih i ja potonuo zajedno sa onim finim svetom na splavu „Kartel” nedavno, da moj život na vreme nije oblikovao jedan Davor Sučić. I on i Elvis, i sva ta ekipa iz Rajvosa mnogima je ukazala šta je i kako opstaje klasični primitivizam.
Naivno verujem da bi mozak (valjda?) trebalo da po automatizmu prihvata kvalitetnije sadržaje i s tim i obrasce ponašanja, a odbacuje inferiorne. Osim ako nisi ometen u razvoju. Ali šta ćemo kada su kognitivne sposobnosti sužene, a izbori nikakvi? Danas Ljuba i Husa iz Beat Street-a deluju kao hor Kolibri, čak simpa u poređenju s onim čemu sam izložen 2020-ih.
Izgleda da je Službi bitno da konstantno i u pravilnim vremenskim razmacima odrađuje posao za vlast, gurajući kvazibuntovne pojave poput Beogradskog sindikata, koji otklonom od svega progresivnog i busanjem u patriotska prsa vrlo lako smetu nekog mladog balvana s manjkom samosvesti i morala, ali viškom fizičke snage i slobodnog vremena. On je već pripremljen splačinama iz Balkan Info kuhinje, koja mu je kroz 600 epizoda od po 2,5 sata već napravila kašu od mozga. Tako narajcan on ekstazu doživljava dok „dosoljava supu“ ispred Ostroga, umesto da je troši u kampu Zaostroga.
Treba ovde reći da ni pankeri nisu bili ništa manje imuni; u robusnosti tog pokreta mnogi su prepoznali najpre priliku za konflikt, nekakvo bedno muško samodokazivanje (najčešće prilikom opasnog laktanja u šutki, a ne mislim na famozno selo u Makedoniji) ili prosto potragu za novim identitetom. Ali tako je bilo i u Engleskoj pa se društvo razgranalo, pa što ne bi i ovde.
Ključno višegeneracijsko pitanje („šetao sam protiv Slobe 1996. i evo me sad opet”) jeste dokle će autoritarni režimi i retrogradni tutumraci upravljati našim životima? Odgovor možda leži u Glupom Sredoju iz Male Moštanice, koji je aritmetički prosek ovog naroda, kako reče gospodin Dinko. Da vas podsetim na dva miliona glasova koje je Šešelj jednom dobio; onda smo imali Boška the Family Guya, pa Milicu Zavisnicu (dok ovo pišem, vidim naznake ponuda koje se ne odbijaju, a taman sam se poradovao da je nećemo gledati neko vreme); a sada je tu uvek raspoloženi, za klimakterične babe njihov Latino Lover iz Verakruza – dr Nestorović, kao dokaz da su ovi ljudi ovde potpuno odlepili, sluđeni mešavinom dezinformacija odasvud, ličnog neuspeha, želje za pokoravanjem drugih, te samo njima objašnjivim inadžisanjem. Taj širok, zlikovački osmeh po pravilu stoji u obrnutoj korelaciji sa benefitima koje društvo ima od njih, tako da ću po njegovoj smrknutoj faci jednom znati kada budem živeo u zemlji blagostanja.
AV je, nažalost, samo prihvatljivija i održivija varijanta gospodara života i smrti iz njihovih snova, i zato oni uvek uredno izlaze na glasanje. I Sredoje i njegova žena, i deca (s pravom glasa) i kumovi i komšiluk, i sva mrtva familija – sve dok neko u njihove isprazne dane ne poseje crv sumnje, tj. čuju ili ugledaju na horizontu nešto drugo. Mada je verovatnije da se to nikada neće ni desiti, jer kada ste videli da Marinika ili demokrate obilaze pasivne krajeve? To je pitanje za njih jer im je to i posao, od toga žive. Ne kao drugi koji na proteste dolazimo o svom trošku, bez ikakvog povrata sredstava. A ja im čak i želim konačan uspeh.
Sad stvarno: uprkos izbornim mahinacijama i neuređenim spiskovima, nemojmo gajiti iluzije: većinsko stanovništvo Srbije ovo ovako hoće, njima je svet u kome živimo super, i stoga će homo balcanicus dobijati državu kakvu želi, i koju neće da menja po štetu samog sebe i svih ostalih. Jedino će pojavni oblici i akteri kulturološki varirati od plemena do plemena – od Janšinih korupcijskih afera, do antivakserskih trljača moštiju u Beogradu; od Thompsonovih seirenja nad žrtvama Oluje, do srbovanja u nezavisnoj Crnoj Gori; od pokazivanja orla od strane lika koji toliko voli Albaniju da fudbal igra za Švajcarsku, pa sve do somborske konjine koja udobno rže izmešten iz delokruga onog koga podržava. Procenti se skoro neće bitnije menjati, i u konačnom zbiru svaki će ideološki blok ostvarivati sličan rezultat i kad vaši unuci budu prah i pepeo. Čak i kad Dačić malo izgubi, dobije Vučić. Želja za opstankom palanke je neiskorenjiva.
Otprilike svako koga znate danas se seća – ali malo ko simbolički povezuje – ono antologijsko pentranje naprednjaka uz pokretne stepenice što idu u suprotnom smeru ka dole – sa nesrećom koju živimo tuce+ godina. Prosto, za mnoge to je samo još jedan u nizu smešnih YouTube klipova. Ali kakav se proročanski, filmski momenat zbio tog dana! Taj snimak bio bi perfektan uvod u neku zamišljenu srpsku verziju trilogije Batalla de Chile, jer i ovaj režim iz godine u godinu sve više podseća na Pinočeov: od uličnog moširanja od strane nekog debila, pa sve do visokospremne žandarmerije čiji pogledi streljaju mržnju prema svakom slobodnom čoveku kome bi najradije izbili bubrege. Zato i rade ono što vole. Samo još da „frajer“ da mig, jer kako drugačije da nazovem onog koji – zaštićen policijskim aparatom i skriven iza betonskih zidova – govori demonstrantima kako su se junački razbežali, hrabro ispijajući vruć kakao u papučama sa zekama dok opozicione kukavice mrznu napolju u decembarskoj noći.
Ljudski materijal je kvarljiva roba, i nešto mi govori da je i gro one mase koja im se tog dana rugala danas ponosni vlasnik članske karte SNS-a. Uvek je samo pitanje vremena kada će talog sa dna izbiti na površinu jednom kada nauči da pere zube i koristi stepenice, a onda asimilovati sve ostale koji su makar malo tu iznad, na trotoaru ispred „Kasine”. A ovi su vremenom shvatili da je tako lakše u životu, i malo je čak počelo i da im se sviđa.
Dobro pa vi se javite… A ne, ja sam mislio da ćemo američki film da pogledamo. A vi se dogovorili za ruski? Aha, dobro. Dobro, aj zdravo.