Nacija se ovih dana trudi da nađe objašnjenje za dosad nepoznatu i neočekivanu pojavu „naprsline” u, činilo se, čvrstom i neprobojnom oklopu organizma, koji se, iz nekog razloga, smatra političkom partijom, registrovanom pod imenom koje svi znamo ali nerado izgovaramo.
„Dezerteri”, „preletači u najavi”, „besramni”, „oportunisti”, „nezahvalnici koji Šefu duguju sve, a nisu dali ništa” – sve su to javno izrečene kvalifikacije za jednu grupicu sačinjenu od bivših i sadašnjih članova i solidno pozicioniranih funkcionera stranke.
Šta su to silno zgrešili, pa ih tako, u medijima koji su bliski vlastima, neprestano opisuju?
Greh jednih se sastoji u tome što su vratili članske karte, napustili stranku, pa onda počeli javno da govore protiv politike koju su do pre neki dan i sami kreirali. Greh onih drugih je što kritikuju politiku stranke čiji su članovi i funkcioneri ostali do danas.
Na prvi pogled izgleda da je manji problem to što su stranku napustili, od toga što su počeli da joj pronalaze mane. To i nije čudno za ekipu koja je prihvatila učenje koje kaže: „Koga nema bez njega se može, samo Njega mora da ima, jer se bez Njega ništa ne može”.
Neki tvrde da je u toj stranci oduvek postojalo samo jedno – Njegovo mišljenje, koje se potom – milošću Njegovom, spušta na sledbenike, koji volju Njegovu prihvataju bez pogovora, a On njihove grehe (voljne ili nevoljne) oprašta samo ako mu to donosi korist. Političku ili neku drugu – ne pravi pitanje.
Neki drugi tvrde da je u dalekoj prošlosti bilo pojedinih slučajeva opiranja ideji da postoji samo jedna glava koja je zadužena da misli, i da su ta opiranja eliminisana tako efikasno da više nikome, zbog glave (ne Njegove), ne pada na pamet da to iskreno i ozbiljno negira.
Rekao je: „Kritika je dozvoljena samo kad kritikujem JA. Nepoštovanje volje Moje kazniće se pravedno i po zakonu, a zakon – to sam JA”.
Rekao je, takođe: „Ko mene kritikom, JA njega čime god mogu. A mogu”.
Ako je tako, ako zaista ne postoje oni koji mu se iskreno i ozbiljno protive, to onda znači samo jedno: Da ovi danas rade po zadatku a ne po slobodnoj volji, da postupaju po naređenju a ne po ubeđenju.
Ako se sve to zna (a zna se!), onda ideja da su svi disidenti posle Vladimira lažni zvuči sasvim uverljivo.
Zašto se ta invazija „pokajnika” dešava baš u ovom trenutku?
Možda zato što naručilac i kontrolor tog, nazovidisidentskog /pokajničkog posla, na taj način želi da prikrije neke krupnije stvari nad kojima nema kontrolu. Možda istovremeno želi da prikrije propuste i tragične brljotine koje su se dogodile, uprkos činjenici da je imao punu kontrolu nad institucijama i ljudima čiji je zadatak bio da do brljotina i tragedija ne dođe.
Mirni građanski protesti su svakako najbitniji dokaz neslaganja sa politikom koji vodi i osmišljava jedan čovek. Pobuna protiv stanja do koga je dovedeno srpsko društvo je svakog dana sve intenzivnija, i poprima nove oblike. Protesti traju i pored svih pokušaja da ih obesmisli i stavi pod svoju kontrolu. A ON nije tip koji shvata i mirno prihvata činjenicu da postoje ljudi koji su se uprkos svemu usudili da misle svojom glavom, i ne plaše se da to javno pokažu.
Ako „disidenti” ne uspeju da skrenu pažnju na sebe pa događaji na ulicama gradova u Srbiji ostanu u fokusu javnosti, onda je Kosovo uvek tu: dežurni problem i dokazani alat za dizanje tenzija koji potežu sve nedemokratske srpske političke garniture, u trenucima kada im je opstanak na vlasti bio doveden u pitanje.
„Kosovo je najskuplja srpska reč” koju su te sitne duše prodale za još sitniju kintu: sa Srbima, manastirima i crkvama, u paketu. Neprodate ostatke naroda u enklavama će, po svom starom običaju iskoristiti za sopstvene političke potrebe. Zlo to su drugi, kamione-hladnjače, naravno, niko neće pominjati.
Ovoga puta je „artiljerijska” priprema terena započeta sa položaja u skupštiskim klupama. Verbalna paljba se koordinira iz jednog centra, a vatra se otvara iz svog raspoloživog arsenala naoružanja: kako iz haubica, tako i iz topova, topčića i poneke prangije. Mora se napraviti velika buka da bi se nekako nadjačao zvuk koji dopire sa ulica. Za to će poslužiti jovanovi, bakareci, atlagići, orlići, staše i jovanovićke, jer u tim kalibrima Komandant ne oskudeva.
Put od zadnjice do glave, kod Srba je uvek bio najduži, Ako misao, inače, putuje brzinom svetlosti, onda srpska misao juri pod ručnom. Ovo što se našim sunarodnicima na Kosovu danas dešava je, po svemu sudeći, posledica najskuplje „besplatne” autobuske vožnje do Beograda, ikada.
A kad utihne skupštinska, uslediće sinhronizovana paljba grešnika, vernika i otpadnika.
Cilj je maskiranje namera, i zadimljavanje političkog terena.
Namere su podle, ali dim koji se koristi ima efikasnost, i predstavlja jednaku prepreku, kao i „onaj” dim.
Nesposoban da ono što mu se dešava pravilno misaono obradi, i srcem oseti, autokrata je osuđen na propast. Takav kakav je, ne razume da je tišina na građanskim protestima posledica toga što svi prisutni pažljivo osluškuju glasove pobijene dece. Njihovi glasovi će biti tiši, kad zlo zanemi.
Uzalud sila, vatra i dim. Uzalud posipanje pepelom. Vreme je za katran i perje.
„Stanislave… Preterano se**š!” – uzviknuo bi danas Radovan Treći.