(Hladno, kišovito, i prilično mračno aprilsko jutro, dan nakon što je „građanska Crna Gora prestala da postoji”, ili dan nakon što je „Crna Gora pronašla svoju dušu”)
Retke su pijačne tezge za kojima se našao prodavac – kupaca je još manje.
Ponedeljak je, a tada na tezge uglavnom svraćaju „čudni” likovi koji su i inače mimo sveta, oni koji nabavku nisu obavili subotom i nedeljom – kako bog i prastari pančevački običaji nalažu.
– Dobro jutro.
– Dobro jutro komšija. Izvolite.
– Daj sine dvadeset jaja – ovih od četrnaest dinara.
– Odma’ bude komšija…
– Šta kažeš sine, ode i Milo. Tri decenije na vlasti… K’o da je car neki, k’o da je od ćaće državu nasledio.
– Ode, tako su birači odlučili… Crna Gora, duga država komšo… Njihova stvar.
– Kako njihova stvar sine? Pa to je naš i narod.
– Ima i našeg naroda tamo, istina je, al’ ima i drugih. A opet mislim: njihova država, njihova stvar.
– Ne kažem sine da nema i drugih, al’ naš narod je tamo većina. Ista krv, ista vera, isto misle i naši tamo i mi ovde… Preter’o je sine. Svu vlast je prigrabio, pa ko nije za njega tamo mu života nije bilo. Nosi najskuplja odela i cipele, a nekada je za džemper jedva imao, satovi mu koštaju k’o garsonjera u novogradnji, brat mu je pun k’o brod, žena nosi preskup nakit, a o njegovom sinu Blažu neću ni da pričam. Kakve taj tek poslove ima i sa kakvim se sumnjivim svetom druži…
– Znalo se za to komšo. Znalo se, ali je i pored toga dobijao izbore. Ko su bili ti ljudi koji su glasali tolike godine za takvog čoveka? Ako je dobijao većinu, a nje tamo nema bez „naših ljudi” kako kažete, onda to znači da su ga i naši na vlasti držali.
– Jeste sine, samo narod je bio uplašen i bezvoljan.
– I potkupljeni su bili komšo, ne svi, naravno, al’ jesu mnogi. Samo se debljina koverta razlikovala.
– Kažem ti – njegova policija, svuda njegovi špijuni i cinkaroši, njegove su lokalne siledžije i moćnici. Neki su i govorili protiv njega, ali niko nije bio hrabar da povede narod.
– Većina je ćutala komšo, a ćutanje je bilo znak kukavičluka i prihvatanja svega što se dešavalo…
– Zezn’o se on sine kad je na crkvu udario. Crkva se pobunila, narod se organizovao i krenuo svetinje da brani.
– Crkva se – komšo moj dragi – pobunila tek kad je na njene hramove krenuo. Na njenu imovinu. Umesto da im daje on je hteo da im uzme. Takve greške ni Osmanlije nisu pravile.
– Dobro, možda to nekom tako izgleda sine, al’ ja mislim da se crkva pobunila i zbog naroda. Tada su se osvestili i probudili i oni uspavani. Shvatili su ko je Milo.
– Crkva se javila kad je u crkveno dirnuo… Tek tad… I zato za nas ovde nema nikakve nade… Neće ovde skoro biti ni takvog buđenja. Ovaj im imovinu uvećava… Caru carevo, a Bogu Božije – stari je to recept za mir u društvu… Evo izvolite, to vam je dvesta osamdeset dinara komšo.