Septembra 1971. godine, kada smo krenuli u treći Gimnazije, Dragan Boharević Bojs i ja smo otišli u Halu sportova na Novom Beogradu, da gledamo koncert engleske rok grupe Status Kvo. Sa nekoliko predgrupa, do tada neviđenim scenskim efektima i sjajnom svirkom Statusa, koncert je bio spektakularan, pogotovu za nekoga ko ima sedamnaest godina. Ali euforija je splasnula kada su se svetla upalila i kada smo Bojs i ja, još zaglušeni silnim decibelima, shvatili da smo u problemu. Ponoć je prošla, a sa njom je otišao i poslednji bus za Pančevo. Stop je bio predaleko, a za dremku u parku, prilično frigidno. Nekako smo se prebacili do starog Beograda i odlučili da prekratimo vreme šetajući po Knez Mihailovoj, gledajući izloge komisiona u kojima su bile izložene leviske, rifle teksas jakne, vrangler košulje i druga garderoba iz Italije. I baš kad smo se zaustavili ispred jednog, na uglu Kneza i Čika Ljubine, u blizini Američke čitaonice, iz neke čeke su iskočili pubovi, vičući u glas: „Šta radite ovde?”. Šta im reći, a ne izvući deblji kraj?, pitanje je sad. Ako kažemo da čekamo prevoz za Pančevo, mogli bi da nas nalože, misleći da ih zezamo. Ako bi nešto neubedljivo mrsili, možda bi i mardelj zaglavili, jer su se ponašali kao da smo uhvaćeni „u pokušaju izvršenja krivičnog dela”. U zadnjem trenutku sam se setio da im pokažemo karte sa koncerta koje smo srećom, sačuvali za uspomenu. Sumnjičavo vrteći glavama, dugo su gledali ovaj materijalni dokaz, nešto se domunđavali i na kraju odlučili da nas ipak puste, uz napomenu „da nas drže na oku” i „da bi bilo najbolje da momentalno napustimo ovu lokaciju”, što smo odmah i učinili. Polako smo se odvukli do „Dunava” i sačekali prvi bus u pet. Zaknjavali smo snom pravednika, sve dok nas nije probudila dreka konduktera: „Pančevo, Glavna”. A „Glavna” i jedina se nalazila na uglu Tesline i Trga mučenika, sa čekaonicom i biletarnicom u sadašnjoj zgradi TV Pančevo, odakle smo pešaka krenuli put Tesle i Strele.
Četrdeset tri godine kasnije, na Novom Beogradu, samo ovoga puta u Areni, održavao se koncert Vlade Georgijeva. Čim je kupila kartu, Vanja je počela da me obrađuje. „Tajo, šta radiš sledeće subote oko ponoći?”, upitala me umiljato. „Izlazim u diskoteku. Šta radim? Pa spavam. A što pitaš?”. „Znaš, onda je Vladin koncert, pa ako se završi iza ponoći, jel hoćeš da pokupiš mene i drugarice ispred Arene?”. Ko da joj odoli kada je ovako fina ali, tek da ne pomisli da sam lud za tim da noću vozim do Beograda i potom razvozim po Pančevu, upitah je: „Jel ima još neko taju sa kolima sem tebe?”. A kao da bi mi bilo prvi put. Uvek kada se uveče vraća iz BG-a, dežuram pored mobilnog. Ako stigne da uhvati „ponoćni ekspres” za Pančevo, javi mi da sam fri, a ako ne, palim mašinu.
Ali sada nije problem samo vratiti se, već i otići, pošto život u BG-u počinje tek iza ponoći. Kada izlazi tamo sa drugaricom Vesnom, ja ih odbacim do nekog „napucanog” mesta, a njen burazer ode po njih, negde oko trojke. Ali stigavši ispred „Fabrike”, „Magacina” i drugih klubova iz čijih se naziva vidi da se nalaze u pogonima, nekada uspešnih, a sada propalih socijalističkih kolektiva, zatičemo prazan parking i samo par momaka iz obezbeđenja, kod ulaza. Kada sam već pomislio da klub ne radi, rekoše mi devojke: „Samo opušteno, sve je pod kontrolom. Otvoreno je, ali smo mi uranile. Pa tek je pola jedan.”
A mladi Pančevci su poput Pepeljuge. Ako do ponoći ne uhvate kočije, odnosno zadnji ATP-jac, plaše se da će nestati čarolija prelepo provedene večeri na proslavi nečije diplome u kafeu na Vračaru, premijeri u Jugoslovenskom dramskom ili koncertu klasične muzike na „Kolarcu” i da će se odjednom naći u surovoj stvarnosti stopiranja na „Pančevcu” ili pak, dugog noćnog pešačenja do našeg usnulog grada.
* * *
U Gimnaziji smo na časovima filozofije kod profesora Paraušića učili da je još mudri Heraklit govorio: „Panta Rei”. Sve teče, sve se menja. Ali ova filozofija ne važi kada je u pitanju naš ATP i noćni prevoz za BG. Za njih je to bre, čista metafizika.
(Od kada je ovo napisano, prošlo je mnogo vremena, promenio se i gradski prevoznik, ali se ništa nije promenilo u vezi noćnog putovanja za Beograd).