Taj period, između dva svetska rata, bio je „moje doba”, doba grabljenja sloboda, razotkrivanja duše, vere u budućnost, većih prava radnika, ali i doba državnih „palica i pendreka” i gvozdenih rešetaka.
Ipak, istorija se ponavlja, a na koji to način čini, objasnila bih kasnije. Sada bih se, u sećanje na moje prošle dane, one iz mladosti, osvrnula na „lude” dvadesete i tridesete.
Kraj Prvog svetskog rata i početak Drugog, u Americi je doneo život, vrlo neizvestan i nepredvidiv, ali s druge strane, i uzbudljiv. Rat koji se upravo završio ostavio je posledice i na američko tlo. Međutim, burne dvadesete donele su mnoge promene ljudima, kako na individualnom tako i na društvenom planu. Svekoliki optimizam i prosperitet je počeo da zahvata i ljude i društvo, pa je tako nastao džez, razvio se art deko, nastupila proizvodnja automobila kao i „konzumiranje” radija, kao jednog od najznačajnijih medija. Srednji sloj društva, oni malo imućniji, počeli su da trguju na berzama i da zarađuju popriličan novac. Međutim, sve je to bio samo privid. Utisak da je društvo cvetalo neverovatnom brzinom, odmah posle rata, bio je pogrešan. Ipak se na kraju pokazalo da je to bio jedan mračan period u američkoj istoriji, s obzirom na to da je nastupilo vreme ekonomske krize, kriminala i nacizma.
Dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka desile su se još značajnije promene koje su se ticale određenih staleža kao i rodne ravnopravnosti. Tako su radnici dobili malo veća prava, bili su zaštićeniji, plate su im bile povećane, posla je bilo za svakoga ko je želeo da radi, a žene su tokom rata morale da rade „muške poslove”, jer je većina muške populacije bila odsutna, a onda, nakon rata, one nisu više želele samo da se bave kućom, počele su da rade u fabrikama kao i muškarci, da se druže, izlaze i zabavljaju, da nose suknje i haljine do kolena, da na javnim mestima duvane i piju.
Ipak, pažnju tih godina privlači razvoj umetnosti, uprkos složenim društvenim odnosima. U predgrađima i četvrtima Nju Orleansa, nastala je džez muzika, kao lični i društveni izraz tamošnjih Afroamerikanaca. Ova vrsta muzike je bila način kojim su govorili tamošnji crnci, bila je odraz slobode i nade. Rapsodija u plavom, koju je komponovao Džordž Geršvin, takođe je obeležila ovaj period.
Ernest Hemingvej i Vilijem Fokner su dali najbolje od sebe, te se smatralo da je ovo bio „zlatni period” američke književnosti.
Ni film nije „ostao dužan”. Tridesetih godina konačno su gledaoci mogli da vide, ali i da savršeno čuju svoje omiljene glumce na filmskom platnu. Jedan je posebno osvojio srca lepšeg pola. Bio je to „mačo” s brčićima – Klerk Gejbl.
Art deko je, kao pravac u umetnosti, takođe obeležio ovaj deo američke istorije. Iako nastao u Francuskoj, u Americi je doživeo procvat. Empajer Stejt Bilding je građevina koja je nastala 1931. godine, baš u ovom stilu.
Međutim, ono po čemu će se pamtiti ovaj period je prohibicija, vreme kada je Amerika proglasila zabranu proizvodnje, distribucije, ali i konzumiranje alkohola. Godine 1919. konačno je stupio na snagu 18. amandman na Ustav Sjedinjenih Američkih Država, i policija je krenula u opštu hajku na sve one koji su proizvodili, konzumirali, ali i plasirali alkohol. I kao što to vekovima biva, „zabranjeno voće je najslađe”, uvek je bilo i onih koji su krijumčarili alkohol, koji je po barovima i klubovima uspeo da zagreje i rasplamsa atmosferu tokom noćnih izlazaka. Proizvodnja je bila zabranjena u Americi, ali u susednim državama nije, tako su Kanada ili Meksiko, na primer, proizvodili velike količine alkohola, koju su zdušno pili Amerikanci koji su dolazili u te zemlje, ali i oni koji su ga iz njih nelegalno unosili u otadžbinu. Takva Amerika je bila pogodno tle za razvoj organizovanog kriminala. Jedan od najvećih krijumčara bio je Al Kapone koji se obogatio ilegalnim uvozom alkohola. Grad Čikago je postao sinonim za antiprohibiciju, te su nastali antiprohibicioni pokreti koji su stajali iza mnogobrojhih ubistava, zločina, krađa i maltretiranja.
Ništa ovo, rekli biste, nisam morala da napišem, jer sve to postoji manje-više na internetu, ali sam ja, nekim svojim lucidnim razmišljanjem povezala taj period s našim životima, verujući da se istorija ponavlja, možda samo malo izmenjena.
I kod nas postoji velika borba za potpunu slobodu žena, slobodu na život bez maltretiranja, nasilja, omalovažavanja i nipodaštavanja. Eto, možemo i da (ne)nabrojimo naše pobede, jer ih u većini slučajeva nema. Izborismo se za modu da nam „sve boje lepo stoje”, pa to što negde ima „kiča” u odevanju je tako zanemarljivo! Nećemo valjda sada biti ludi da se odreknemo svog silnog truda praveći od nenormalnog normalno!
Umetnost cveta kao što je cvetala u Americi tih davnih, vrtoglavo šašavih i opasnih godina. Nit više pisaca, nit manje kvalitetnih knjiga. Od narodnih pevača do starleta čiji su se „ručni radovi”, nekim za mene neshvatljivim čudom, našli i na Sajmu knjiga. O građevinarstvu da ne pričamo koliku ekspanziju doživljava! Empajer Stejt Bilding prkosi vremenu, gotovo jedan vek, a i kod nas je „isti slučaj” – uruši se zgrada, propadnu ploče na trgovima, praveći rupe koje zjape i dozivaju u pomoć ne bi li ih neko zatvorio, jer ih je sramota od naroda koji gleda takvo ruglo.
Radnička prava – nikad veća! Stanovnici jednog našeg grada mogu da nam pošalju razglednice s njihovih radnih mesta, gde grcaju u znoju, na svojoj zemlji, za tuđeg gazdu.
A što se tiče organizovanog kriminala… reći ću samo da je prohibicija, etnološki, reč latinskog porekla, nastala od glagola „prohibere”, pa je meni sada apsolutno jasno zašto je mi u našoj zemlji ne razumemo, ne znamo i ne „vidimo” šta ona znači i zato kriminal pažljivo negujemo u apsolutno antiprohibicijskom maniru.