Idu dani, pa će doći i taj petak. Kod srećnih naroda petak je dan za… opuštanje i zabavu, samo je ovde dan za „grandiozne” poduhvate. Ponovo se, megalomanski, najavljuje nešto istorijsko, a nas je baš ta „istorija”, kroz istoriju, veoma skupo koštala.
Na to što će taj „istorijski” petak da dođe, kako stvari stoje, nikako ne možemo da utičemo, ali možemo da utičemo na to da li ćemo ga provesti kao slobodni ljudi, ili kao roblje; po spiskovima prikupljeni, u autobuse utovareni, obeleženi, napojeni, nahranjeni i u ograđen prostor sabijeni sa obavezom da kliču i aplaudiraju, ili oni koji rade ono što sami požele.
Svi oni koji na tom događaju budu deo „dekora” će, pre polaska, a naročito nakon povratka svojim kućama, nekome morati da se povere, da objasne (?) svoje motive za učešće, da kažu svoje izgovore za ličnu bruku i doprinos opštoj nesreći.
Izgovora ima mnogo, a ovih dana će se koristiti svaki mogući. Od onih standardnih da se ići mora, do onih da se ide zbog odbrane naroda i države.
Onaj prvi – da se „mora” – samo je delimično tačan, i realno je primenjiv na izuzetno mali broj onih koji budu transportovani autobusima. No, i pored toga, baš taj će biti najčešće korišćen jer nikome od njih ne bi bilo prijatno da prizna da su, u stvari, samo kukavice i strasni „lovci” na mrvice i sitniš.
Onaj ko je do radnog mesta došao preko partijske knjižice, taj nije ucenjen već odrađuje sve ono na šta se obavezao Vođi i Partiji. Takve niko nije prisiljavao da sebi odrede nisku otkupnu cenu, i zato trajno gube pravo da kukaju i da se žale, niti mogu da očekuju razumevanje svih onih koji su trpeli zbog toga što nisu hteli da povijaju kičmu i ljube Zlo u poganu ruku.
Oni koji su do posla došli na zakonom propisan način, a sada od svojih direktora, načelnika, šefova, partijskih poverenika u ustanovama i preduzećima u kojima rade bivaju ucenjivani da moraju, pod pretnjom otkaza, da potpisuju pristupnice, prikupljaju kapilarne glasove i prisustvuju stranačkim mitinzima – jesu žrtve i zaslužuju podršku i razumevanje.
Oni koji će se pravdati svojom „spremnošću na odbranu ugroženog naroda i države” se opet dele na dve grupe: prvu koju čine oni koji su, iz ko zna kog razloga, iskreno ubeđeni da čine dobru stvar, i drugu – manje brojnu, ali krajnje podlu, koja podržava sve od čega može da profitira.
Ista ta istorija će precizno zabeležiti ko je odlučio da u Beogradu baš 26. maja održi skup podlih namera i pompeznog naziva.
Tog dana će se građani Srbije definitivno podeliti na one koji raširenih ruku idu u susret sramoti i nesreći, i na one koji sramoti okreću leđa; na one koji nemaju stida, i one koje se stide besramnosti onih drugih.
ON koji ima očajničku potrebu da ga istorija zapamti po bilo čemu, sigurno je taj kome je na pamet pala ideja da 26. maj 2023. godine bude istorijski datum za Beograd i Srbiju.
Taj datum – 26. maj se, od 1931. godine, iz nepoznatih razloga, nalazi uklesan na spomeniku – delu skulptora Simeona Roksandića – podignutom u blizini raskrsnice beogradskih ulica Dobračine i Gospodar Jevremove.
Šta je sporno u tom uklesanom datumu?
Spomenik je posvećen jednom istorijskom događaju koji se zapravo odigrao 15. juna 1862. godine ispred Čukur-česme, kada su turski vojnici ne želeći da čekaju u redu za vodu, nakon rasprave, teško povredili šegrta Savu Petrovića. To je bio povod za velike oružane sukobe srpske žandarmerije, građana i dobrovoljaca sa jedne, i turske vojske sa druge strane.
Istorijski događaj imamo. Spomenik imamo. Jedino datum uklesan na spomeniku ne ogovara stvarnom datumu onih nasilnih i krvavih događaja na koje spomenik podseća i opominje.
Iz nekog razloga je došlo do greške.
Ili je to, sve do ovih dana, ličilo na grešku?
Nadam se da onaj koji je kao datum tragičnog istorijskog događaja uklesao baš 26. maj, nije bio prorok.