Kao balkanski muškarac na prelazu iz mladog u zrelog, naučen da u pomoć zove samo kada gori kuća, lako je ući u problem retke, autoimune bolesti u poodmaklom stadijumu i naći se u prilično nebranom grožđu koje je na sebe navuklo dovoljno zolja da slona ubiti mogu, a za vino je sigurno kasno.
Pre više godina svi poslovi koji iziskuju preciznost, postali su mi neobično teški i komplikovani, bez jednostavnog objašnjenja prelako sam se umarao, a opet i posle velikih fizičkih napora, san nekada nije nailazio. U trenucima odmora, užitke bi prekidalo trzanje nogu i nekakva nervoza u nogama koju sam mogao prekinuti samo besmislenom šetnjom po stanu. Prvo čudno stanje zbog kog sam imao potrebu da se javim lekaru desilo se 2016. godine, kada sam izgubio kompletne osećaje na desnoj strani lica, motorika kompletno očuvana, ali od osećaja sa desne strane lica ništa. Okarakterisano i lečeno kao facijalis, tako i prošlo. Malo hormona, malo onih lekova od par hiljada, par nedelja i prošlo… Teskobe koje su pratile svaku preciznu aktivnost su se nastavile, stavio sam ih u red profesionalnog zamora i nastavio dalje. Godine 2017. zadnje trzaje leta obeležio je gubitak vida na desnom oku u vidu senke koja prati pogled i prilično iritira, posle izdržanih desetak dana u fazonu „proći će, samo odmori”, odlazim privatno kod očnog lekara, on konstatuje da su mi bakterije oštetile očno dno i uz pregled od 8.000, lekovi za 10.000 izgledaju prilično povoljno i skroz logično. Par nedelja tih lekova i vid se vratio…
Naviknut da se ne smem žaliti na sitnice, nego ih u tišini moram rešavati, eventualno spomenuti ih kroz šalu pa oni koji me poznaju, mogu konstatovati tihe alarme, ali pomoć tražim samo kada padam na tvrdo i curi krv, a ne mogu je zaustaviti sam, sve ostalo ni sebi ne spominjem, ućutim glasno i čekam da prođe. Nastavljam da ćutim, sve sitnice guram pod tepih, tek ponekad se na isti sapletem, ali uz osmeh nastavljam dalje.
Krajem leta 2019. trne mi leva strana lica, iskusno prepoznajem simptome, samostalno utvrdim facijalis, kupujem lekove za prethodni prepisane, par nedelja lečenja na svoju ruku i prolazi, idemo dalje… Kao i svi na ovom svetu, tepih raste, sitnice ne primećujem glasno jer naišla je korona i da, naravno da je zaradih onako kako dolikuje, obostrano. Nakon korone počinjem imati vidne probleme sa hodom. Ovog puta upornost nekakvog nesigurnog hoda mi ne dozvoljava da i to pod tepih gurnem, jer me sapliću i nevidljive linije, a nekada bih se uspravio samo ne znam šta je ravno, pa se pridržim za najbliži zid ili šta već. Lekarske preporuke su bile ispitivanje centra za ravnotežu, koje se može obaviti, ali samo uz nemoguću hospitalizaciju u doba korone. Dani se nižu, prolaze i meseci, čak i godine dve, osloniš se ovamo, osloniš onamo, a bude tu i pomoći dragih ljudi koje rado uhvatiš pod ruku, za ruku, rame… Zainteresovani komšija, koji je sa objektivne udaljenosti posmatrao sve, primetio je da se moje stanje pogoršava iako tvrdim suprotno, pa mi je ponudio pomoć i nekako mi je otvorio oči, usmerivši me na pravi put. Skoro preko moje volje, čovek mi je našao kliniku u Beogradu, koja ispituje centar za ravnotežu. Naravno da je pregled 15.000din, ali da je i koja nula više u tom trenutku bila bi opravdana. Završilo se za neka dva sata, ono što je trebalo da traje bar seddam dana u bolnici. Tu doktorku vidim kao sveticu, njenu pojačanu pažnju osvojio sam nesvesnim skakanjem zenica, ona se osvrnula na moje „facijalise”, jer je rekla da svaki „facijalis” ostavlja trag na motorici lica, a moja je ničim oštećena. Ta doktorka je našla pravi način da me dovoljno uplaši i uozbilji, da u narednih sedam dana obavim prvi magnet glave i dobijem nagoveštaj da verovatno imam MS. Sledećih par meseci proveo sam istraživajući oblik, tip i terapiju, međ’ stručnim i zainteresovanim licima, a već nakon tri meseca uveden u terapiju. Guranje pod tepih je uspešno skrivalo bolest koju imam od 2012., te sada nije baš u nekom svom početku, ali ja ću se sigurno potruditi da joj dalje napredovanje bude što teže.
…I gde sam sada? Dok sedim i ništa ne pokušavam uraditi, teško je na meni prepoznati bilo kakav problem, ne postoje rane, niti bilo kakvi otvoreni prelomi koji bi jasno dali do znanja da postoji razlog zašto ovakav nešto ne bih mogao uraditi, a spisak mogućnosti postaje sve kraći. Šta je ono što mogu i nekako često učinim, to je da razočaram one koji su od mene očekivali samo da uzvratim ono što su mi pružili. Razočarenjima sklon, jer lako je obećati zasluženo, tik malo iznad toga, a učiniti obećano nikako uz mene ne stoji. Žao mi je što polako postajem sinonim za razočarenje, nikada poželjeno stanje, a dospelo sranje. Nisam sklon korišćenju pogrdnih i sirovih izraza, ali izraziti se kulturno u nekim opisima je gotovo nemoguće. Ne postoje automatski pokreti, automatsko kretanje, gutanje, pa čak i vršenje nužde iziskuje planiranje, razmišljanje, raščlanjavanje potrebnih operacija, kako bi se radnja završila u obliku objektivno prihvatljivom. Teško je razmišljanja zaustaviti, jer prečesto odu na onu težu, ništa manje realnu stranu, a suze i tuga odaju krizu, kao sramni potpis autora, bez želje se pojave čisto da na bol ukažu. Jeste, žalim za neučinjenim, a vešto pripremljenim i brzopleto obećanim.
Prolazi polako godina od upoznavanja limita i nemogućnosti da ih pomerim u željenom smeru, iako volje imam, za budućnost barem tri interesantnija i toplija scenarija, sukobljavam se sa istinom koja nije ni najmanje jednostavna i planirana, ali kao i treći dan pasulja, sa teškim gutanjem se mora prihvatiti.
Život je sada, repriza i drugih prilika nema, za borbe sa bilo čim spremniji nego ikad jer videh da sam najveće zlo priredio sam sebi i ne postoji ništa čime me neko drugi može uplašiti…