I Novi Sad
Ostala sam u Novom Sadu dan duže nego što sam isprva planirala. Pomalo neiskusno, to je bio ponedeljak. No, većina muzeja je uprkos inače neradnom danu otvorila vrata – tada je počela ovogodišnja manifestacija „Muzeji za 10”.
Krenula sam u obilazak tek posle branča, ali sam ipak stigla da vidim mnogo. Konačno sam prošla kroz ulaz Galerije Matice srpske, koja me čeka godinama. Veoma mi se dopala zamračena soba za prepuštanje, u koju je smeštena udobna fotelja i umetničko delo, osvetljeno i spremno za intimno proučavanje. Dok sam bila na narednoj lokaciji, Galeriji likovne umetnosti (poklon zbirci Rajka Mamuzića), iz zvučnika je krenula pesma „Con te partiro”, a meni se plakalo od spoja ove dve umetnosti i samih stihova, jer Bočeli kaže sa tobom, odlazim – šta god da je bilo i šta god da je moglo biti, ja idem, ali te nosim u sebi. U Spomen-zbirci Pavla Beljanskog sam bila pre dve godine, ali je prostor koji mi prija i ima nekoliko zanimljivih slika mog omiljenog slikara, Peđe Milosavljevića, o kome sam u ovoj poseti dosta naučila. Gostovale su grafike grupe Život; opčinile su me one koje opisuju život ribara, pogotovo što sam uz njih čitala i gotovo lirska pojašnjenja. Grafiku volim otkad sam se u njoj okušala, i bilo mi je drago što sam njom zaokružila trougao Trga galerija.
U Muzeju Vojvodine sam davno bila, ali pamtim samo gostujuću izložbu. Ovog puta sam prošla kroz bogatu stalnu postavku, ali pogledala i one koje su tu privremeno. Postajala sam umorna, ali ne i gladna; setila sam se one Kerine izjave, kako bi nekada kupila Vog umesto večere, jer je osećala kako je to više hrani. Sada sam je razumela. Ovolika lepota me je zasitila.
Tog dana sam bila potpuno sama u tri galerije i muzeju. Narednog sam imala društvo, ali smo i dalje bili jedini posetioci. Gledali smo likove Milana Konjovića u Ogranku SANU u Novom Sadu, pa stalnu postavku Muzeja grada Novog Sada u okviru legata dr Branka Ilića. Radovalo me je što ću u gostujućoj izložbi ovog muzeja, koja prikazuje slike naših umetnika koji su stvarali u gradu svetlosti, videti dela sugrađana Bate Mihailovića. U Muzej savremene umetnosti Vojvodine sam otišla sama i postavka je bila previše savremena; no, čak i u izložbi koja nije bila umetnička sam uspela uspela da nađem nešto milo mom oku. Tako ide kada imate kapacitet za lepo.
II Beograd
Prva stanica u beogradskoj turi bila je Muzej Ive Andrića. Pitala sam se zašto uopšte odlazim u prostor posvećen jednom čoveku, kada me druge vrste umetnosti više zanimaju, ali sam i te kako pojela svoje reči. Viriti u radnu sobu našeg (za sada) jedinog nobelovca bilo je opčinjujuće inspirativno samo po sebi, a kada se doda sjajno vođenje kroz život pisca i diplomate izložen u salonskom stanu i susret sa prvim izdanjem za mene biografske pripovetke „Aska i vuk”, ova poseta postaje jedna od omiljenih. Otišla sam, potom, do Muzeja grada Beograda u Resavskoj, koji je bio zatvoren, pa produžila do Konaka knjeginje Ljubice, ali je trebalo savladati beogradska brda pre toga – šetnje po Bačkoj su me odvikle od uspona prestonice. No, stigla sam i spustila se u podrum zdanja, zaronivši tako u 20. Bijenale keramike. Boje, oblici, nisam znala gde pre da gledam. Kako nešto tako što deluje tako krhko i nepromenljivo u isti mah može biti predstavljeno u toliko varijacija? Tumarala sam kroz stalnu postavku Konaka posle, razmišljajući kako volim slikarstvo, ali kad god se susretnem sa vajarstvom, potpuno ostanem bez daha.
Dugo nisam bila u Muzeju primenjene umetnosti, ali i kad jesam, nisam videla stalnu postavku. Stiglo je vreme da se to ispravi. Prvi sprat, na kojem su se šareneli radovi 55. Dečjeg oktobarskog salona, sa temom „Moj kućni ljubimac”, sam htela da preskočim, ali mi je drago što nisam. Fasciniralno me je šta su sve male ruke sposobne da stvore. U Kući legata sam svojevremeno bila na sjajnim izložbama, ali me trenutna nije oduševila. Baš suprotno; dela Mate Đorđevića su me oterala. Ne želim da gledam tuđe demone, barem ne u tom formatu. Otrčala sam preko ulice, u Galeriju ULUS – moju omiljenu. Prešla sam iz pakla u raj; upoznala sam rad Dragane Jokić kroz izložbu „Obećana zemlja”. I njene slike je karakterisao jak kolorit, ali mi je prijalo da pogledom i mislima lutam njima. I da, ova galerija nije bila na listi učesnika manifestacije, ali ne mari – kad god prolazim kroz Knez Mihajlovu ulicu, ne mogu da ne svratim.
U Galeriji Haos sam razmišljala kako od sudbine (i umetnosti) ne možeš pobeći, dok sam gledala crteže Miodraga Tabačkog, scenografa i kostimografa, koji je diplomirao na Arhitektonskom fakultetu. Tačku sam stavila najvećim zalogajem – Narodnim muzejom. Bacila sam pogled na gostujuću izložbu, ali samo na putu do mojih dragih impresionista i omiljenih „Belih prozora” Peđe Milosavljevića. U njegovim slikama mogla bih da živim.
III Pančevo
Nedostajali su mi muzeji u ovoj godini pandemije. Znam, mnogi su otvorili svoje prozore virtuelnim posetiocima i ugrejalo mi je srce što će neki ljudi prošetati prostorima kojima možda ni posle korone neće, ali za mene nije suština videti, već osetiti nešto. Ne volim polovične stvari i najčešće sam u sve ili ništa raspoloženju. Utoliko više sam se obradovala što će se manifestacija „Muzeji za 10” održati; mesecima nisam bila među umetničkim delima.
U Narodnom muzeju u Pančevu gostovale su izložbe posvećene tehnikama nekih davnih vremena – goblenima i mozaicima. Druga je imala moderan zaokret – od kamenčića i stakla formirani su superheroji iz stripova. Možda je ova izložba baš ono što nam je potrebno 2020. godine, da nam kroz krv prostruji ta natprirodna snaga i da postanemo svesni da smo jači nego što mislimo da jesmo.
Od svih lepih umetnosti, stripu sam najmanje naklonjena. Doduše, možda samo nisam čitala onaj koji odgovara mom senzibilitetu. Izbegavam i iz njega izvedene filmove. Baš sam rekla drugarici sa kojom sam posetila muzej, volim da gledam ono što deluje kao da je stvarno. Dovoljno mi je bogat unutrašnji svet i ne osećam potrebu da bežim u tuđe. No, otišla sam nakon dve sugestije, isprva ne znajući da ću ponovo biti u svetu ovih snažnih figura, a onda rešena da stavim još jednu tačkicu. Kažu da nas ova godina tera da se oslobodimo onoga što nije za nas, kako bi bilo mesta za ono što će nam više prijati. Čak i da ne verujete u kosmičke plesove, osećaj uvek treba slušati, pa i kad ne možemo da ga objasnimo. Posle nekog vremena, kašće nam se zašto smo baš tim putem morali poći.