I Subotica
Subotica me je dozivala godinama. Ovog septembra smo se dočekale.
Prvog dana mog prvog samostalnog putovanja sam svratila do turističke organizacije po uputstva i inspiraciju, prospekte i mape. Pravila sam planove na obližnjoj klupi, pored biste Danila Kiša, a između muzičke škole i nove fontane. Nisam mogla da presudim da li više prijaju zvuci vode koja se rasprskuje po kamenu ili note koje napuštaju zgradu škole kroz širom otvorene prozore.
Apartman koji sam iznajmila je bio na idealnoj lokaciji – prolaz me je delio od glavne pešačke zone. Ali, volela sam i da ostanem unutra, sama, u ružičastoj spavaćici i najnežnijem ćebetu na svetu, da doručkujem na terasi sa pogledom na subotičke krovove, a da za večeru imam kocke mađarske čokolade sa punjenjem od ananasa, dok okrećem stranice knjige u kadi. Uživala sam u oba rituala; gotovo da ništa nije lepše od laganog fruštuka na svežem vazduhu. Osim, možda, instant opuštanje kada se spustim u kadu punu tople vode i mirišljavih soli, gde dozvoljavam mislima da slobodno plivaju i uvek zamalo da zaspim.
Drugog dana, bila sam turista. Srećom, lokacije koje sam želela da vidim je bilo lako uklopiti u kružnu turu. Počela sam od tarot izložbe u Rajhlovoj palati, koja kao da je nastala u kutcima Kerolovog uma. Secesija divno stoji ovom gradu, ali ovde dostiže vrhunac. Uspela sam da nađem i žutu zgradu biblioteke, potpuno slučajno – već dve godine mi se smeši sa obeleživača za knjige koji sam od nekog dragog dobila.
Nisam planirala da uđem u Gradsku kuću, ali je mladić iz turističke organizacije preporučio obilazak, a ja se našla u blizini… I nikako nisam želela da se u haljini penjem uz 260 stepenika da bih videla Suboticu na dlanu. Ipak, ta brojka me je izazvala i ubedila više od reči vodiča: pođi,bićeš naš gost. Kada smo bili na vrhu, pitao me je da li sam se pokajala. Bilo je suprotno – ne bih oprostila sebi da nisam videla ovu zgradu, velelepnu salu u kojoj se venčanja održavaju, ali i uživala u povetarcu dok kružim ispod ogromnog belog sata. Na rastanku mi je rekao lepo se osećaj u našem gradu, a ja sam se nasmešila i udaljila, da ne zasuzim pred njim.
Muzejski prostori i način na koji sunce u njih ulazi kroz ogromne prozore me nekad fasciniraju više od postavki. A, nakon šetnje po spratovima i tavanu ove tihe zgrade, u prizemlju sam srela svog novog prijatelja. Poklonio mi je razglednicu sa fotografijom Gradske kuće i reči evo, da imaš za uspomenu i setiš se gde si se popela. Stvarno ne treba putovati kada ste u PMS-u. Ili se treba navići da ljudi umeju biti i fini.
Za ulazak u sinagogu morala sam da uskočim u pantalone. Ali, vredelo je. Pastelni kolorit mi je prijao – roza i zelena boja su zbilja komplementarne. Gotovo sat vremena sam meditirala u praznoj bogomolji, gledala vitraže i divila se pozlaćenim reljefnim radovima. Zašto li me sinagoge toliko fasciniraju? Možda odgovor ima veze sa nekim od prošlih života.
Ipak, moje omiljeno mesto je ostala plava fontana. Videla sam je davno, u kvizu Stolice. Bila je to prva slika Subotice sa kojom sam se susrela i zbog koje sam poželela da dođem u ovaj grad. Možda se tad i rodila ideja da obiđem ovu našu prelepu zemlju. Klupice koje okružuju ovu fontanu postale su jedno od mojih srećnih mesta na svetu, pridruživši se tako stepenicama koje vode do Sakr Kera u Parizu, Zlatnom Rtu u Rovinju i još nekim lokacijama iznad kojih je, za mene, uvek duga.
Simbol Subotice je srce i može se videti svuda. Počela sam da pomišljam da sam došla ovde kako bih konačno do kraja zacelila svoje, zalivajući rane mirom u kojem tri naroda složno žive.
II Palić
Sve mi je do tog srca izgorelo na Paliću. Ali, idemo redom…
Iznajmila sam bicikl, skinula majicu i u šorcu i gornjem delu kupaćeg kostima pedalala oko jezera. Moj bicikl čeka zamenu gume mesecima – ne pamtim kad sam poslednji put bila na njemu. Utoliko je ova vožnja više prijala.
Srela sam gimnazijalsku simpatiju – od nekih ljudi ne možeš pobeći nikada i nigde, a služe samo da se pitaš šta bi bilo, da je bilo i nasmešiš, setivši se nekadašnje verzije sebe, njega i hemije koju smo pre deset godina mnogo lakše mogli uhvatiti za ruku.
Lovila sam hladovinu – sedela na klupama ili travi, priredila sebi piknik, čitala knjigu koju sam prethodnog dana kupila u antikvarnoj knjižari koju drži prosedi Hrvat – Mostovi okruga Medison. Prošle sam godine po prvi put gledala film i isplakala oči uz scenu u kolima. U knjizi, Frančeskino pismo je imalo isti efekat. Da li su najveće ljubavi osuđene da se odžive u trenu ili ih, zbog prevelike vatre, ne vidimo realno, idealizujemo?
Davno mi je rečeno da je Ružno pače bajka mog života i još uvek mislim da je to tačno. Zato je labud moja spirit animal i kad god ga vidim, osetim da sam na pravom putu. Na Paliću ih je bilo sedam-osam. Jedan od njih još nije odbacio paperje i postao lepotan, iako je bio velik koliko i ostali. Poslala sam mu malo više ljubavi no drugima, a on je sat vremena kasnije doplivao do klupe na kojoj sam sedela, par kilometara dalje. Jedini.
Ljuljanje je najjednostavniji način da se osetim bezbrižno. I da poletim. Srećom, odlikuje me težina kakvog gojaznog deteta, pa još uvek stajem na daščicu ljuljaške i iskoristim to kad naiđem na igralište. Bilo je oslobađajuće, to pokušavanje da dohvatim nebo.
U redu – malo sam se i sunčala, nije mi koža pocrvenela samo dok sam okretala pedale. Nisam mazala ništa; pa, septembar je! I, ne da me je po povratku u grad ta ista koža pekla. No, bio je to gotovo sladak svrab; eto, ipak sam imala neko putovanje ovog leta, u ovoj godini, ipak je sve gotovo nalik normali, nos i ramena su mi crveni, oči su se nagledale vode…
Mir je bio oko mene, dok sam posmatrala starce koji plivaju i njihove životne pratilje u čije bore ulazi sunce. Možda još važnije, mir je bio u meni.
III Novi Sad
Vikend u Novom Sadu je prebrzo prošao.
Prvi put sam prenoćila u ovom gradu – više sam puta spavala u Parizu. Apartman je gledao na krošnje Dunavskog parka, uvijen u skandinavske tonove, sa žutim elementima koji ubijaju sterilnost. Umor me je preplavio; najradije ne bih izlazila iz elegantog i udobnog kreveta. No, trebalo je sresti nekoga posle trinaest godina.
Sedam smo sati šetali i brbljali. Sjajno je razgovarati sa nekim kome rade vijuge na sličnoj frekvenciji. Ali… Ne prija mi energija koja pršti iz Ovnova, melje me i bocka, izazivajući nelagodu. Možda bismo, i uprkos tome, mogli da budemo prijatelji.
Pitala sam ga da li je i ljudima iz Novog Sada simpatičan akcenat onih iz Beograda. Uz podsmeh mi je objašnjeno da se ovde mrzi sve beogradsko. Razočarano sam gledala u fasade zgrada pored kojih smo prolazili, ali i shvatila da je verovatno snobizam urođen ljudima velikih gradova. Utoliko je smešniji prezir koji Novosađani osećaju prema Beograđanima. Podseća me na teoriju do koje sam pre par godina došla – kad nekoga ne podnosimo, to je zato što ima osobinu koju kod sebe ne volimo ili onu koju očajnički priželjkujemo.
Ulica u kojoj sam ovog vikenda živela izlazila je na most koji vodi do Petrovaradina – Varadinsku dugu. Ako je labud moj simbol, duga je njegov. Nada, sreća, ispunjenje svih želja. Gledala sam osvetljen most pitajući se koliko još znakova treba da dobijem pre no što shvatim kuda me vode.
Sutradan sam rešila da se oko podneva spustim do Štranda i to nije bila najpametnija odluka. No, nadomak velike plaže, pronašla sam divlju i odmorila u hladu, sa pogledom na veličanstveni Dunav. Nije me začudilo kada su se pojavila dva labuda – ova avantura je bila puna belog perja.
Putovanje se završilo na najbolji mogući način – upoznavanjem nekog lepog. Dugo nisam imala dejt u parku i ovaj je bio baš tinejdžerski lepršav. U taj film su se uklopili i poljupci po vratu dok me je vozio na biciklu da ne zakasnim na autobus, iako je želeo da ostanem. Dok ne prestanem da bežim od Ovnova, neće prestati da se pojavljuju.
Pre dve godine, fotografisala sam mural anđela koji se drži za glavu i prokomentarisala moj anđeo čuvar, svakog dana. Na njegovom mestu se sada belio Eros. Možda bi trebalo da se vraćam ovde dok ne počnem ponovo da volim. Novi Sad deluje kao savršena scenografijaza tu etapu života.