Uprkos žegi i ovo leto preti da depresijom oboji neka zauvek saznanja: da se nismo puno promenili, za par hiljada (naučno – godina, religijski – dana, ako uzmete da ljudskih hiljadu godina može da stane u jedan božiji dan ali i rokerskih par minuta – „Znam kad bih živeo hiljadu godina, čitav bi mi život stao u jedan dan”), da sunce sija zauvek „tačno u podne” sjajem i da je ljudska glupost večna i neretko omiljena stvarčica.
Jadni Google
Nema sumnje da je digitalna sverevolucija na oltar svojih božanstava, među vodeće ustoličila o velikog, o mudrog, o sveznajućeg Google-a, čija je pamet miks digitalnih pretraga informacija, koje konstantno obični smrtnici „ubacuju” u virtualni i simbolički univerzum.
Svako od nas nekoliko puta dnevno nešto „pita” Google. Ljudi radoznali, razdragano pitaju sve i svja, od toga koji film se prikazuje u bioskopu, gde i kad je koncert omiljenog im benda, koji telefon je najbolji, do toga koji bicikl da kupe detetu… Google mu dođe ne samo sveznajući, nego i prijatelj, saveznik i savetodavac. Da tako kažemo jedan od sagovornika u savremenoj pustinji opšteg otuđenja. Čini nam se da na sva naša pitanja ima odgovore. Od toga da pogledamo vremensku prognozu za sutra do toga da tražimo prepričanu lektiru, Google je uvek tu. Čak i za pitanja koja niste nikada nikome drugom postavili.
Najnoviji rezultati koje je Google tim analitičaraa ovog meseca predstavio ipak ukazuje da sem narečene usamljenosti i otuđenosti (pa zar nemaš koga drugog da pitaš??) , modernog čoveka neodoljivo krasi ako ne glupost, a ono bar neznanje. U samom vrhu po broju upita i pretraga na mesečnom nivo su se našla i sledeća pitanja:
1. Jesam li trudna? (mesečno oko 90.500 upita)
2. Kako da stignem kući? (49.500 upita)
3. Jesu li vanzemaljci stvarni? (49.500 upita)
4. Da li prdež spaljuje kalorije? (49.500 upita)
5. Kada ću umreti? (90.500 upita)
6. Zašto muškarci imaju bradavice? (22.200 upita)
7. Imaju li pingvini kolena? (18.100 upita)
8. Zašto smo ovde? (8.100 upita)
9. Postoje li vile ? (8.100 upita)
10. Da li svinje zvižde? (8.100 upita)
11. Da li moja pozadina odgovara mojem uzrastu? (8.100 upita)
12. De li zemlja ravna ploča? (5.400 upita)
13. Jesam li ja psiho ? (5.400 upita)
14. Zašto ne mogu da pokrenem auto? (4.400 upita)
15. Imaju li muškarci menstruaciju? (3.600 upita)
16. Imaju li gliste oči? (2.900 upita)
17. Mogu li muškarci zatrudneti ? (2.900 upita)
18. Šta se dešava ako popiješ krv (880 upita)
19. Mogu li da oženim svoju rođaku? (880 upita)
20. Zašto me šef mrzi? (170 upita)
Momo Zlatiborac
Državna sekretarka u Ministarstvu trgovine, turizma i telekomunikacija Srbije, Tatjana Matić apelovala je danas na roditelje povodom nove internet igrice „Momo” da obrate pažnju na ponašanje svoje dece i navela da do sada nema prijavljenih slučajeva te igrice u Srbiji. Nema dokaza da je ova, kao ni prethodna igrica „Plavi kit” zaista dovela do samoubistva. Svakako to izaziva kod dece strahove i može imati psihološke posledice po njihovo zdravlje.
Izjava je data kao komentar povodom nove igrice „Momo” zbog koje je, prema navodima medija, nekoliko dece u svetu izvršilo samoubistvo.
Ta igrica je zapravo vid komunikacije koji se deci nudi putem različitih YuoTube kanala i influensera koje prate. Deca se pozivaju da pozovu određeni broj, preko aplikacije WhatsApp koji prikazuje sliku zastrašujuće lutke koja izaziva strahove i frustracije, rekla je Matić za Radio-televiziju Srbije. Igrica „Momo” prijavljena je u Argentini, Meksiku, Francuskoj i Nemačkoj. Podsetila je da je Nacionalni kontakt centar za bezbednost dece na internetu do sada održao više od 207 prezentacija i edukacija u 41 gradu u Srbiji. U edukacijama je učestvovalo 69 osnovnih škola, više od 7.000 dece i 3.500 roditelja, uz upozorenje da je veliki problem što u Srbiji 80 odsto stanovnika koristi internet, a 49 odsto su digitalno nepismeni.
Ona je dodala da roditelji moraju da više kontrolišu decu i pratiti da li se njihovo ponašanje menja.
U kakvoj je vezi ponašanje dece i kakve posledice to ima na njihovu psihu i dalji razvoj, vredelo bi proučiti na primeru ustanovljenog dečijeg militarnog kampa na Zlatiboru, koji je na svu sreću prepoznat kao opasnost i zlo, i intervencijom države zatvoren. („Omladinsko-patriotski kamp Zlatibor 2018.”, u okviru koga su deca i mladi, uzrasta između 14 i 23 godine podučavana, između ostalog, borilačkim i vojničkim veštinama, zatvoren je u petak zbog moguće zloupotrebe dece i uznemirenja javnosti. Tačno sedam dana je deset devojčica i 34 dečaka, odnosno mladića iz Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine, provelo na zlatiborskim pašnjacima u Srbiji učeći borilačke veštine i rukovanje oružjem. Organizatori kampa sebe predstavljaju kao srpske i ruske veteranske i patriotske grupe. Međutim, organizaciono i finansijski, pomoć je stigla i od lokalne vlasti u Opštini Čajetina, grada na oko 200 kilometara jugozapadno od Beograda.)
Otvoreno je ostalo sumiranje nesuvislih razmatranja da li je ovo proizvođenje dece u „patriote, junake i vojnike” opravdano. Kad saberete da diljem sveta ima poklonika i ozbiljnih podržavalaca sličnih dečijih, zilotskih, militantnih i paravojnih kampova, kad postanete svesni da recimo u Rusiji postoje (doduše neregistrovani, ali i ne sankcionisani klubovi neonacističkih pristalica) ili odgledate najnoviju reportažu o prvom ustanovljenom „neonacističkom klubu” u Izraelu, bez obzira što su ove „bisere idiotluka” ustanovili odrasli, lepo vas teorija o opštoj, večitoj ali omiljenoj GLUPOSTI, obuzme kao preovlađujuća.
Antifilozofija na ivici pod palmom
Da li je glupost ovde omiljena pre nego uočena i odbačena, trebalo bi ozbiljnije istražiti. Meni u prilog prve teze ozbiljno idu opšti pokliči i oduševljenje na dizajn nove švajcarske novčanice od 200 franaka iz milošte već krštene „troprstašicom” (mada pravac i položaj prstiju jesu ilustracija trodimenzionalnog pružanja materije, u okviru obeležavanja godišnjice švajcarskih naučnih dostignuća kako je objašnjeno iz CBS-a) ili javno trupanje, vriskanje i kupanje Jagodinaca pod senkom korpulentnog gradonačelnika Palme, pred zaprepašćenim domaćinima i turistima na obali toplog grčkog mora, ili đipanje i nošenje torbe potparolki Vladimira Putina, Zaharovoj , na Guča (bre) saboru, ministra spoljnih poslova i javno i privatno pevača Ivice Dačića.
U kulturnom dodatku Politike („Političice”, Ivan Čolović) u prošlu subotu Aleksandra Pavićević u tekstu „Sahrana filozofije” povodom teksta Ivana Milenkovića „Čemu filozofija u obrazovnom sistemu” (Politika, 28. jul) piše: „Vest koju je sa nama čitaocima Kulturnog dodatka, kao sa malom preostalom rodbinom podelio Ivan Milenković, filozof, o tome da će u Srbiji u srednjim stručnim školama uskoro biti ukinuta (ili sasvim neadekvatno preinačena) nastava filozofije, duboko me je rastužila”. „Iluzija spokoja koju donose letnji meseci sada je definitivno nestala, ustupivši mesto osećaju tuposti, praznine i nemoći”, piše u svom dnevniku za Danas Borka Pavičević i deli moju misao i osećanje.
U tekstu „Čemu filozofija u obrazovnom sistemu?” filozof Ivan Milenković piše: „Nije danas problem ukloniti filozofiju iz srednjoškolskog obrazovanja, naročito ako se njen leš rastvori u kiselini nekog slaboumnog opravdanja tipa: filozofija ničemu ne služi, ona samo dodatno opterećuje ionako opterećene učenike (preopterećene čime?) te je održavanje filozofije u obrazovnom sistemu naprosto bacanje para. Takvo ubistvo je gotovo savršen zločin: slabašni glasovi filozofa (kao glasovi siromašne i neutešne rodbine) ionako se ne bi probili do javnosti, nema puno krvi, a i to malo prosute tekućine lako se spere sa pločnika gluposti, pa onda glupost blista u svoj svojoj raskoši. Otarasiti se filozofije nalik je ubistvu beskućnika ili izbeglice: koga briga? Uostalom humanističke discipline, računajući i filozofiju, nikad nisu bile u težem položaju u poslednjih dvestotinak godina: katedre za humanističke nauke se gase, čak i u bogatim zemljama, a srednjoškolski programi redukuju na „korisne discipline” pripremajući na taj način proizvođenje „korisnih idiota”. Stručnjaka koji se razumeju samo u svoju struku i ni u šta drugo. A posledice takvog pogleda na svet ne vode ničemu dobrom. Društvo koje bi se lišilo „filozofske nepotrebnosti” posle izvesnog vremena zaličilo bi na leš: spolja je sve u redu, jedino što je osoba preminula usred obilnog unutrašnjeg krvarenja izazvanog nekompetentnom hirurškom intervencijom. Društvo stručnjaka (eksperata) koji ne znaju ništa drugo do ono za šta su obučeni postaje društvo idiota – onih koji ne učestvuju u javnom životu, jer nisu u stanju da misle, nego samo da rade.”