Medijsko nebo nad Srbijom nastavlja od početka septembra da iz crne rupe i rak rane, pa ipak najvažnijeg i najuticajnijeg medija na ovim prostorima, svom snagom bljuje Imaginarijum realnosti (imaginaran (lat.) – izmišljen, tobožnji, koji postoji samo u uobrazilji, nestvaran). Monstruozni rijaliti šou „Zadruga 2”, obznanio publikumu Željko Mitrović jedan od tvoraca još monstruoznije slike stvarnosti koju nam dnevno servira, reklo bi se ipak primarni medijski servis u Srbiji. U sumanutom uverenju i megalomanskoj nesuvislosti da ovim ustanovljava nov „sociološki eksperiment” i proizvodi nekakav umetnički televizijski akt, bahato ali uobičajeno svoj „Imaginarijum”, nastavlja da ugrađuje u godinama devastirano kulturološko i sociološko tkivo zajednice. Protivno ubeđivanju da je ovo samo još jedan od kreativnih poslovnih projekata, u moru postojećih rijaliti programa koji se emituju sve etički kontamiranijim medijskim prostorima novog nam veka, medijski stručnjaci koji se bave ovom oblasti predočavaju da ipak po nivou agresivnosti, verbalnog i fizičkog nasilja, primitivnosti i intelektualnog genocida kojem su izloženi učesnici ovog eksperimenta, prednjači u zlosti kojom se krše svi etički ali i estetski kodeksi.
Pomislite da je neuobičajeno strašno što je ova zahuktala mašinerija proizvođenja užasa ugrabila ime po kultnom ostvarenju „The Imaginarijum of Doctor Parnassus” Terija Gilijamsa, ostvarenju koje se može okarakterisati kao paranormalna, psihodelična fantazija sa čestim i uzbudljivim promenama u zapletu koje određenom delu publike pretežak za praćenje, i koji je emanacija velike evropske surealističke kinematografije, poput Felinijevih „8 1/2” i „Satyricon“, a onda ovo ispadne gotovo bizarno promišljanje o ovom fenomenu.
Šta je začkoljica u nazivu nepočinstva u odnosu na upitanost kako je moguće da na ovako perverznu igrariju dobrovoljnog i javnog poništavanja ličnosti pronađete gotovo neograničen broj učesnika, i još zanimljivije, kako je moguće da uprkos neutaživom porivu čovekove gladi za bizarnim, perverznim ili morbidnim (setite se omiljenih rimskih zabava naslađivanja gladijatorskim borbama do smrti, asteških i majanskih rituala žrtvovanja dece ili omiljene zabavljenosti engleske aristokratije u 17. i 18. veku da najbolji teatar uživo predoči po budžacima mnogobrojnih londonskih ludnica), neshvatljivo veliki broj ljudi ima potrebu da anestezirano posmatra polni akt, tuču ili puko spavanje imaginarnih a stvarnih simulakruma. Pitanje pitanja je ipak koliko dugo, diletantski ali vešto smišljene igre kloniranih lepotica i tetovranih savremenih gladijatora, u carstvu enterijerskog kiča, mogu da odagnaju težinu realnog bilo da se ona javlja kroz krčanje praznog stomaka, prispele račune za plaćanje ili sumorne misli o nedostatku sopstvenog života.
Ako pak spadate u manju grupu onih koji pink bljuvotine u najmanju ruku preziru, držite na umu da logoreična pisma Mitrovića – julovskog pitomca, neostvarenog basiste, večitog posvojčeta svih vlasti koje su ovuda protutnjale, ili diletantska „Kontravizija”, te prijateljske „intelektualne veličine”, identične sorte i iste marke, poput Milomira Marića, Miroslava Lazanskog, Borisa Malgurskog ili pak „naj(ne)simpatičnijeg” Nebojše Krstića, za razliku od sveta zabave koga, od volje vam, po ukusu i meri možete izabrati – kroje vašu političku volju, predstavu a onda i akciju.
I naposletku, koji tas užasa kod vas pretegne – „stvarni” ili „imaginarni”? I koji je realan?
Kako odrediti prevagu, nakon samo par nasumično izabranih vesti iz STVARNOG života:
„Vučićeva politika jeste karikatura prave državne politike, ali mi stvarno klizimo ka novoj tragediji Srbije. Iza musolinijevske teatralnosti i farse, krije se ozbiljna opasnost da Vučić na kraju prigrli ratnu opciju kao svoj poslednji izlaz” – predsednik Pokreta slobodnih građana (PSG) i Građanskog bloka (GB) 381 Saša Janković ocenio je danas da izjave predsednika Srbije Aleksandra Vučića u vezi sa dešavanjima na Kosovu i Metohiji pokazuju da neće prezati od toga da Srbiju uvuče u tragičan konflikt.
* * *
„Stopedesetsedam poslanika vladajuće koalicije glasalo je protiv Zakona, koji bi regulisao da se teško obolela deca leče u inostranstvu, o trošku države”.
* * *
U prvoj polovini 19. veka Jovan Sterija Popović je morao da piše tumačenja, „uputstva za upoterbu”/„čitanje” svojih predstava, koje je delio gledaocima pre ulaska na predstavu. Kokan Mladenović u prvoj polovini 21. veka i dalje mora da tumači sopstvene predstave. Anja Suša je rešila da se osloni na savremene tehnološke mogućnosti – nudi „trejlere” zainteresovanima za njeno pozorište. Istina, radi u Sloveniji i Švedskoj. I sigurna je da „nacionalni identitet u umetnosti nema apsolutno nikakvog značaja”.
* * *
„Fabrike za proizvodnju kablova za automobile, gumenih creva za rashladne uređaje, nudli i polugotovih jela od testenine, presvlaka za sedišta, kablovskih setova za kamione, obuće i odeće, preradu vunice – ovako u najvećem broju slučajeva izgleda mapa stranih investicija u Srbiji. Poslovi niske tehnološke složenosti u kojima su radnici jeftini i svedeni na lako zamenljiv par ruku, dok Srbija kao zemlja-domaćin dugoročno postaje sve zavisnija od stranog kapitala i sve složenijeg tehnološkog znanja iz inostranstva.
Zbog kratkoročne koristi od ovakvih investicija, Srbija je dugoročno ugrozila svoje šanse za ozbiljniji privredni razvoj i hvatanje priključka sa tehnološki sve naprednijim svetskim ekonomijama”, smatraju sagovornici „Insajdera”.