Ovo je otprilike, jedno peta godina kako mi nešto, baš (aman, aman), ama baš nije dobro „ovih dana”. Društvo u kome obitavam (ne bih baš rekla država, ko god zna šta je država, biće mu jasno) troši tridesetu godinicu kako mu je sve gore „svakog dana”, sa sve bližim i daljim okruženjem. Globalno, svet se već vekovima pregiba i ugiba pod naletima boljih i groznijih vremena, tu i tamo ga protrese katastrofična groznica iz koje ni njemu samom ne izgleda da će se izvući, ali sunce ipak izroni (mada ničeanski „greje večito podne”) i, gle, kao novi dan, nova pesma, novo lice, nova zvezda, plavo nebo, cvrkut ptice, raspevanost života. Ili stari, a do novog istrebljenja nekih modernih dinosaurusa, do LUDAKA na tronu i novog paklenog sukoba kome postaje normalno da u ravnoteži novog perioda izrodi HOLOKAUST, GENOCID ili GULAG, do nove jeretičke propovesti koja slavi život potirući ga, do novog klanja, dranja, pljačke i silovanja u isijavanju snage moći i sile koja ni „boga ne moli”, a i što bi !!??
Sve teče i samo se reka ne osvrće iza, i strelca koji sam među hiljadama stoji, posmatrača jadnog i upornog, nekad zgrabi razuzdano veselo proleće, a nekad zacrni apokaliptička oluja. Dok zuri neizvesno u vir, kada bolje sagleda gde je??
U nivou banalne SVAKODNEVICE
Ne mrači, ne crni, evo došlo je proleće (al’ opet, a ja živim na brdoviton Balkanu). Idemo na kafu, dođi na čašicu razgovora, ali ništa ove tužne, ružne i grozne teme. OK, ‘ajde kao poljubac, stisak ruke, „radost susreta”,.sic,.i počinje. Ne možeš da prekrečiš svoj svakodnevni život („nekad je siv, nekad žut” ), nema bega iz živog blata banalnosti, a i ona nije što je nekad bila, kako god se optimistično zalaufali u ovim najobičnijim pričama stižemo do nedostatka, novca, posla, druženja, podrške, solidarnosti, te ozlojeđenog i maglovitog tumačenja, zašto se, bre, ovo (meni) događa… Šira slika okoliša i događaja, ništa manje grozomorna uglavnom se pljune, zapljune ili zatomi alkoholom, tabletama, begom u ogavne sapunice, patetične i površne filmiće i knjige ljubiće, yoga treninzima zaboravnosti, sumanutim bildovanjem po teretanama ili đipanjem na aerobiku, jurišanjem kroz prirodu u osvajanju vrhova, bodova i trajnih boljki zglobova, u beskrajno jalovim i laičkim što kafansko-kućnim, što internet razbarušenim razmatranjima političke kaljuge… Ko vam je kriv, pa idite na protest, u bioskop ili pozorište, na neki pametan javni skup, književno veče ili u muzej, obiđite zemlju koju ste oduvek hteli da upoznate, podržite opciju ili čoveka koji vam se čini dovoljno razuman da zastupa vaše osmišljene interese, potrebe i nade ili jedite… kolače (ovo uzgred, Marija Antoaneta, nikada nije stvarno rekla )… Kad ono, ovo sve kao lepo i pametno… ne možeee!! Zašto? Iz istih one gore pomenutih, naj-naj banalnijih razloga… nema se para, prijatelja, volje, retko ko će da prizna, ni pameti. Ko je kriv??? Ovde je najbolje, sem u razmatranju sebe ili nekoga do koga vam je stalo, ne udubljivati se u istorijat slučaja, jer su po pravilu nerešivi, a i ovozemaljska reka događaja , teče dalje i bez vaše intervencije. Što opet ne znači da se na ovaj tok ne može uticati, pa i to, samo snagom… ovde bi odgovor poprilično trebalo da vam kaže s kim imate posla ili bar da odredite koji mu je filozofski pravac najbliži. Dakle snagom volje, razuma, mudrosti, ljubavi, ideje ili gole pesnice!!
Kod svih ovih zavrzlama, meni su oni zabrinuti i tmurni naslućivači katastrofe više po srcu i pameti jer, nekako uvek pre primete da je „majmun ušo u tenak”, dok cvrkutavi vesnici tipa „rešiće se već nekako”, „nigdar ni bilo, da nekak ne bu“, „What a wonderfill world“, svi dođu do po njih spasonosnog „o tome ću misliti (malo) sutra“.
Kroz prizmu UMETNOSTI
Tako je i u umetnosti (koja život znači) ova katastrofičarska struja jača i bitnija. Teoretičari književnosti su odavno uočili da su likovi i motive mračne strane kod najvećih (Dostojevski, Gete, Šekspir, Man, Bulgakov…) daleko jarkije osmišljeni, te nekako pravi, za razliku od onih koji nose večnu čežnju za svetlošću ili dobrotom (čak je i po teološkom učenju, pali anđeo nosilac svetlosti (znanja), Lucifer, autentičan i jak, ma koliko je uvrežen kao ZAO sin). Draži su mi mrkli i apokalipsi skloni reditelji Kjubrik, Balabanov, Zvjagincev, Lars fon Trir…) jer svedoče istinu i realnost bolje od optimističnih vernika.
Ovu težinu, od mračnog do postapokaliptičnog, ali duboko kritičnog osvrta, pre svega na društvo, nose i distopijska kultna dela, od Orvelove „1984” ili Hakslijevog „Vrlog novog sveta”, Bredberijevog romana „Fahrenheit 451“ do filmova „Metropolis” Frica Langa iz 1927. (remek delo koje se smatra i pretečom žanra), „A Clockwork Orange”, „The Matrix”, „Blade Runner”, „V for Vendetta”, „Equlibrium”, „The Island”, i novijih „Igra gladi”, „Divergentni”, „Brazil” Teri Gilijama, sve do za ovaj prikaz najintrigantnijeg, satirične crne komedije „Idiocracy” iz 2009, koja slika budućnost potpuno uronjenu u nepatvoreniu idiotokratiju. Intrigantan utoliko što je svojevremeno bio odbačen od studija Twentieth Cencury Fox, kao nezanimljiv projekat koji slika distopijsku, apsurdnu zajednicu budućnosti, istkanu čistom idiotokratskom akcijom većinski inferiornih pojedinaca, a onda do danas ostao kultni, niskobudžetni blockbuster koji je tokom 2016. i 2017. u svetskim medijima rekordno korišćen kao paralela u tumačenju, naročito političke, sadašnjice.
I ovde se čini da osnovne okosnice žanra (postapokaliptična budućnost koja je zadesila planetu nakon neke velike nuklearne katastrofe, svetskog rata, prirodne katastrofe, represija, totalitarizam, uniformisanost pojedinaca, potpuna kontrola medija, čoveka i nužno slobode), nude bolje tačke oslonca za kritičko promatranje stvarnosti.
Na obzorima INTERNET bespuća
Najteže je ovde se snaći, i gotovo je izjednačeno u prebiranju crno-belih nijansi. Otvoreno je za razmatranje fenomenološko i tehnološko, samorazvijajuće čudo VIRTUELNE STVARNOSTI u koju smo polovinom prošlog veka zagazili, i u početnoj je fazi promatranja kakve nam darove i pogubljenja donosi.
Ovde čisto subjektivno, ostaje da iz mora informacija i posledica koje ova novoosvojena mogućnost u slobodi, doduše plaćenog izbora, donosi, prozrete koja je suštinska.
Se non ė vero ė ben trovato – Ako i nije istinito, ipak je lepo zamišljeno, ovo može do granice ovog subjektivnog izbora, i to je jedini svetliji ton koji ovde sebi dozvoljavam. Pocrtavanje kritičkog tamnog tona promišljanja ne podrazumeva besplodnu, ozlojeđenu, paničnu viku izazvanu po pravilu na osnovu lažnih vesti, ali i izmanipulisanih istina. Prevarno je ljudsko srce i rađe grabi „osvetljenu” laž no tamu istine, i svakome po moći pameti i razuma je da se čemu prikloni.
Izbor po ovim uzusima, a po nasumičnom odabiru dopao je dva citata:
„Društvo koje se umesto po opštim, univerzalnom načelima razuma, pravde, jednakosti i humanosti, određuje devijacijama unutar sopstvenih podela po bilo kom obeležju, nacionalnom, verskom, političkom, društvo je osuđeno na regresiju i samourušavanje” – komentar anonimnog internet korisnika , na tekst koji razmatra politička vrenja na Balkanu.
I gotovo kao krilatica – rukopis koji svedoči čudo internet medija.
„Da li i vi znate šta nećete? Da li zaista želimo da budemo idiokratija, da nas ne interesuju prevaranti, monopolisti, kvazidemokrate, potplaćeni intelektualci, otimači? Da li nam je bitnije da gledamo ko će da skuva najbolji kupus u „Farmi”, a ko koga da štipne u „Velikom bratu”, ili ćemo da stavimo na papir šta sve nećemo? Evo, ja sam već sastavila teze – šta ne želim više u svojoj zemlji:
- ne želim da gledam na vlasti iste ljude koji su učestovali u sistematskom uništavanju Zorana Đinđića;
- ne želim da čitam samo tabloidnu i korumpiranu štampu;
- ne želim da se Ustav donosi na brzinu, a da mu suština bude ništa više nego demagogija;
- ne želim da našoj deci na fakultetima predaju ljudi koji nisu uspeli da se zaposle u struci, pa su iz milošte primljeni na
fakultete, bez obaveze da decu nauče nečemu; - ne želim da nasilni desničari diktiraju policiji kako ona treba da radi;
- ne želim da bijemo strance po ulicama;
- ne želim da plaćam javni servis koji pušta u etar tipa koji mlati svoju ženu;
- ne želim da poklanjamo firme ni „braći”, ni strancima;
- ne želim da tražim vezu da bih se zaposlila;
- ne želim da tražim vezu da bih se lečila;
- ne želim da se ponosim zločinima i zločincima;
- ne želim da me diskriminišu zbog veroispovesti, bilo koje orijentacije ili političkog ubeđenja;
- ne želim da se narod zadovoljava „lebom i igrama”;
- ne želim da se mrzimo međusobno;
- ne želim da mrzimo sebe zato što smo nesposobni;
- ne želim da popovi telefoniraju predsednicima radi stopiranja donošenja zakona;
- ne želim da osnovci uče kako je Kosovski boj naša najveća pobeda;
- ne želim da biram između Tome i Borisa;
Mnogo toga još ne želim. Ali ko bi to čitao?“
Marija Dukić, Biznis i finansije, 15. 11. 2009. Peščanik.net, 16. 11. 2009.