Levijatan (2014) – Višeslojnim Levijatanom, koji je po presecima motiva i tema kojima se bavi njegov najkompleksniji film, Zvjagincev duboko zadire u probleme države, nefunkcionalne i korumpirane, slabih principa demokratije, neosetljive za potrebe ili interes pojedinca, dok u glavnom toku osavremenjuje biblijsku priču o Jovu, sa svim ontološkim i teološkim konotacijama ove starozavetne knjige koja se, znali mi to ili ne, osvestili ili mukotrpno na to nabasali, prelama kroz beskrajne životne drame svakog pojedinca. „Čemu zlo?” „Zašto nevini pate?” „Zašto ove muke, zašto ja?”.
Okosnica priče je u mukotrpnom preispitivanju paklenog puta u otporu koji iz očaja čovek gotovo automatski pruža. Junak filma je sredovečni automehaničar iz grada na Severnom ledenom moru koji ulazi u sukob sa korumpiranim lokalnim gradonačelnikom jer ovaj planira da na mestu njegove kuće sagradi zgradu telekoma. Kao i većina Zvjagincevih filmova i inspiracija za ovaj je jednom tačkom oslonca u realnom životu i realnoj priči. Ovde potaknuta stvarnim događajima iz Kolorada 2004, US, i gotovo fascinantnijom stvarnom storijom koju je upriličio Marvin Himerijer, automehaničar koji dolazi u sukob sa vlasnicima lokalne fabrike betona i gradskom vlasti, i u nemogućnosti da izbori svoje „pravo i interese”, gradi ratnički opremljen buldožer i kreće u pohod, srušivši 13 objekata u gradu i pričinivši štetu od oko 7 miliona dolara. Reditelj (ipak, ima svoju viziju sveta i bez obzira koliko ona bila pesismistična, teška i depresivna, teško je oteti se utisku da bi svaki drugačiji kraj bio puko šminkanje stvarnosti) će kasnije na optužbe da je i ovaj njegov film „mračan” i gotovo bez pozitivnog junaka, umetnički svojstveno objasniti da je dovoljno „svetlo” što glavni junak „Levijatana” nije okončao poput Himerija koji je svoj pravednički pohod završio samoubistvom u svom buldožeru – oklopnjači.
Činjenica da je motiv priče izabran po stvarnom događaju iz „američke zemlje”, stalnog takmaca i protivnika, i da je ovaj sukob, u stvari, univerzalni sukob moći pojedinaca na vlasti, i države i crkve i „običnog građanina” kome ovde spasa nema, nije omelo snažan talas žestokog napada u Rusiji na Andreja Zvjaginceva, optuženog za „nedostatak patriotizma i nedopustivu sliku o ruskom čoveku, politici, državi i vlasti”, ma koliko je ta slika odraz stvarnog lica političke mašinerije koja u ime sopstvenih interesa začas proguta običnog čoveka.
Iako ovenčana brojnim nagradama ova „mračna drama” koja je dobila Zlatni globus za najbolji strani film i nagradu za scenario na Međunarodnom filmskom festivalu u Kanu i u Indiji, nominovana za Oskara za najbolji strani film, umalo u domovini nije podlegao potpunoj cenzuri, zahvaljujući (sada već ukinutom) suludom zakonu o „zabrani upotrebe psovki i ružnih reči u umetničkim ostvarenjima”. Zvjagincevo mudro odbijanje da o ovom filmu govori u okvirima prvenstveno političkih konotacija i deformacija postranzicionih užasa kojima je još uvek okovana ruska zajednica, možda i najbolje odslikava važniju i presudniju nit i ovog autorskog filma, a to je stalna samosvesna i etička introspekcija, težnja ka iskupljenju, kao tematska paradigma njegovog umetničkog poimanja smisla ljudskog postojanja, uzusima i merama karaktrera, snage i volje koja je svakome od likova u filmu, ali nama kao gledaocima svojstvena.
Devedeset i pet procenata stanovnika ove planete su prosto biljke koje se uopšte ne bave bilo kakvim pitanjima, nego prosto žive. To su takozvani malograđani, mediokriteti koji sagorevaju život, nemaju nikakav cilj, ne vide budućnost, ne grade svoj život u skladu s principima neke bolje budućnosti. Tamo neki mali čovek živi svoj život u svom stančiću, zadovoljava svoje potrebe i interese, živi kako može, traži što jednostavniji posao… Poslovica kaže „Riba traži gde je dublje, a čovek gde je bolje”. To je taj malograđanski pogled na svet, na veze među ljudima. On je ubistven, strašan i rušilački, on uništava civilizaciju, ustrojstvo sveta, lepotu koju smo pozvani da čuvamo, štitimo, gradimo. A mi je umesto toga proždiremo, gutamo, uništavamo…” – A. Zvjagincev
Neljubav (2017) – Početna inspiracija za ovaj film kod Zvjaginceva je bila u ideji da rimejk Bergmanovskih „Prizora iz bračnog života” uradi „na ruski način”, i usled peripetija da izbori sva neophodna autorska prava ipak se odlučije za autentičnu, u stvarnim događajima utemeljenu, uzbudljivu, potresnu, snažnu priču.
Ženja i Boris žurno i ogorčeno, ubrzanim razvod pokušavaju da pobegnu iz bračnog pakla koji se kao i većini desio po „prirodi stvari“, i dograbe pravo na vlastitu, dugoočekivanu i prozrelu sreću u novoustanovljenim ljubavnim utočištima. Do granica izdržljivosti zaslepljeni „neljubavlju”, ostrašćeni u nepodnošljivosti onoga do juče bliskog, kao kolateralnu štetu, a onda i kao okidač ka osvešćivanju prihvataju nestanak svog jedanaestogodišnjeg sina. Mučna i neizvesna potraga birokratizovanih državnih institucija, službenički troma i neefikasna, ali i nesebična, iskrena i ljudska potraga koju sprovodi (stvarno ustanovljena) volonterska organizacija građanskog društva, pretvara se u grozomorno i neophodno samoopreispitivanje s obe strane „platna” o definisanju potrebe i cilja „sreće”. Dehumanizovano, otuđeno, bez ljubavi, savremeno društvo, u kome se i pored hipertehnološke povezanosti gube osnovne niti komunikacije, nameće kao ideološku samozadatost (dobrano zaogrnutu hrišćanskim normama, konzervativizmom i nacionalizmom) stalno uvećavanje potrebe za statusom, novcem, luksuzom i slobodom. Ovim filmom bolno i istinito Zvjagincev slika nas same, možda i ponajbolje ilustrovano delom iz intervjua povodom premijere filma:
– Poput prethodnih filmova i ovaj ukazuje na to da se kriza u porodici preliva i izaziva i krizu u društvu?
– To i jeste veliki problem današnjice. To slabljenje uticaja i autoriteta porodice i gubitka vere u porodicu. Ovih dana svako živi za sebe, a jedini izlaz iz stanja sveopšte ravnodušnosti jeste da se okrenemo i posvetimo drugima, makar i potpunim strancima. Na tu poruku filma najviše ukazuju scene ogromnog broja volontera, učesnika u potrazi za nestalim detetom koji to čine bez ikakve nadoknade ili nagrade, već iz iskrene želje da se pomogne i dođe do istine. Pomoć drugima je jedini način borbe protiv dehumanizacije i svetske pometnje.
– Ali, kako pomoći drugima kada gotovo svi, poput vaše junakinje Ženje, ne ispuštaju „smartfon” iz ruku i ne vide oko sebe ni ljude u nevolji, ni sopstveno dete?
– Mislim da su ljudi kroz čitavu svoju istoriju sebični, ali naše postmoderno, postindustrijsko društvo preplavljeno konstantnim protokom informacija dobijenih od pojedinaca, s vrlo malo interesa za druge ljude, čini nas još sebičnijim i još više okrenutim sebi. U slučaju Ženje, taj telefon je i veza sa svetom koji je paralelno stvorila, sa ljubavnikom u čiji zagrljaj hrli, zanemarujući osećanja ili potrebe sopstvenog deteta. Pa, koliko ste puta i sami gledali scene kada porodica sa decom sedi u restoranu i ne progovori ni reč, jer svako od njih, od odraslih pa do deteta, isključivo gleda u svoj mobilni telefon.
– Problem Ženjinog muža Borisa nije telefon već šef, fanatični pravoslavac koji od svih zaposlenih zahteva da su venčani u pravoslavnoj crkvi, je li to zaista primer iz života?
– Da, jeste, to nije nešto što sam zarad filma izmislio. U Podmoskovlju zaista postoji jedan veliki proizvođač mleka koji sebe zove Bojka Veliki i koji je od zaposlenih u svojoj kompaniji zahtevao da budu venčani u pravoslavnoj crkvi i da su svi, naravno, kršteni. On u toj svojoj fabrici mleka ima nekoliko hiljada zaposlenih i svi koji prethodno nisu bili venčani u crkvi morali su da prođu i tu proceduru da bi kod njega ostali da rade.
Metafizičke bajke Andreja Zvjaginceva, uverljiv, samopregovoran i samointrospekcijski je dijalog junaka s obe strane „filmskog platna”, autentične i očaravajuće jer ipak „ukrštaju” ravni ogrehovljenog, nesavršenog, ali tragalačkog i kad-kad dobrotom, ljubavlju i saoosećanjem osvetljenog sudara ova dva sveta, čije granice nisu zabran već osmatranje i čežnja za srećom, ljubavi i slobodom.