Prethodnih nedelja, od kad je, kao, popustila korona, a Kisićka i Kon ublažili mere, u Onome-što-se-negde-ponekad-zove-Republika-Srbija, spominju se, tu i tamo, neki izbori (antikovid mere su i relaksirane, između ostalog, da bi to nešto što naprednjački gang zove izbori uopšte moglo da fizički bude održano, ali ostavimo to ovog puta po strani). Čak se i sprovode neke radnje koji deo političke scene sklon učešću u toj šaradi, Republička izborna komisija, REM i mediji nazivaju izbornim…
U demokratskim zemljama slobodni izbori (i u idealnim okolnostima redovni, jednom u četiri godine, mada su i vanredni uobičajna pojava svojstvena demokratiji), na kojima pod ravnopravnim uslovima učestvuju pretendenti na upravljanje opštinom, gradom, (i vladanje) provincijom, federalnom jedinicom, saveznom državom jesu tekovina (političke kulture), mehanizam (smenjivosti vlasti) i nesporna vrednost zbog kojih se takve zajednice i smatraju demokratskim. Da bi izbori zaista bili slobodni, svi punoletni građani treba da imaju mogućnost da slobodno, bez pritiska, uslovljavanja, ucenjivanja i prinude, tajno, između više kandidovanih lista, odaberu onu kojoj će, na osnovu ponuđenih politika i obećanja u raznim oblastima, ukazati poverenje, dati svoj glas. Kada jedna lista ili više njih u koaliciji obezbedi skupštinsku većinu i time osvoji mandat,onda formira izvršne organe i obavlja vlast (u javnom interesu i za opšte dobro, ne treba ni reći), do narednih izbora. Posledica dobrog upravljanja biće ne samo podizanje kvaliteta života i standarda celokupnog stanovništva i zadovoljstvo građana, nego i mogućnost osvajanja novog mandata na redovnoj (ili vanrednoj) proveri raspoloženja birača. Slobodan izbor podrazumeva i ispravno informisanog građanina o aktivnostima svih aktera izbornog procesa, jer je samo tako informisan birač u stanju da svoj glas odgovorno iskoristi. I na kraju, naravno, slobodni izbori su nezamislivi bez aktivne kontrole čitavog procesa u kojoj učestvuju sami učesnici, nepristrasne izborne komisije, specijalizovane i ovlašćene nevladine organizacije, međunarodna zajednica, ako je potrebno, ali i – mediji i sami građani.
Tako to izgleda u političkoj teoriji i u praksi jednog broja zemalja u svetu. U demokratskim zemljama izbori zaista jesu praznik, ma koliko to otrcano i patetično zvučalo.
U okolnostima unutrašnje okupacije, u kojima živimo u Srbiji, ne postoje preduslovi na osnovu kojih bismo mogli da izbore zakazane za 21. jun smatramo demokratskim. Štaviše, bez ikakve sumnje i lako dokazivo, ove „izbore” možemo da nazovemo političkom lakrdijom u izvedbi i režiji Srpske napredne stranke. Sve i da su sve ostale liste zaista opozicione i iskreno kritičke prema progresivcima, da su same skupile potpise, sve i da suspenzija višestranačkog političkog sistema nije otišla toliko daleko, dovoljno je registrovati pritiske na zaposlene u javnim komunalnim preduzećima, netransparentno finansiranje aktivnosti vladajuće stranke, korišćenje javnih resursa u svrhe njene promocije, sprovođenje funkcionerske kampanje, uništenu medijsku scenu na kojoj kontrolisani mediji ne samo da nisu obezbedili jednaku zastupljenost činioca političkog života, nego opozicionare redovno predstavljaju kao „neprijatelje Srbije”… da bismo shvatili da ovakvi „izbori” neće i ne mogu biti pravični i pošteni.
Iz ovih tek nekoliko pobrojanih razloga (niz nastavite sami), odluka o (ne)učestvovanju u ovim „izborima” najmanje je važna iz perspektive zdravstvene bezbednosti, mada ni ta dimenzija nije beznačajna, nije čak ni stvar čisto političke prirode – (ne)učestvovanje u ovim „izborima” je pre svega pitanje morala. Neka se svako od građana koji su rešili da ubace listić u biračku kutiju, pre no što to učini, zapita: „Da li je časno da učestvujem u nečem izuzetno nečasnom? Da li sam spreman da posledice svoje odluke da budem akter ove ujdurme, snosim sledeće četiri godine (i doživotno)? Da li mogu da podnesem da budem saučesnik u daljem razaranju društva u Srbiji?”
S druge strane stoji jedina časna odluka s(a)vesnog građanina – da ne iskoristi svoje biračko pravo i time, u masi istomišljenika, pošalje jasnu poruku da donosi odgovorne odluke u svom i u interesu zajednice. I to ne zato što su ga na taj čin uzdržavanja pozvali Đilas, Jeremić ili Obradović, nego zato što mu to govore zdrav razum i moralni osećaji.