Dobro, i, kakva je bila 2014? Pa, bila je gora od 2013.
Ostavimo ostatak sveta po strani, mi smo ionako premaleni da bismo se njime bavili; prestanimo da tražimo samozavaravajuća opravdanja tipa „u Americi tuku crnce”. Šta se dešava u zemlji Srba i ostalih građana, kako piše u pravom Ustavu lažne države Srbije? Jer, Srbiju kao državu doživljavaju još samo neosuđeni ratni zločinci i njihovi poltroni koji se predstavljaju kao predsednik, premijer i Vlada, salonski fašisti koji se predstavljaju kao legalisti i dobronamerni i ponosni, ali neupućeni „obični ljudi”, u stručnoj literaturi i lepoj književnosti poznati kao topovsko meso, lumpenproleteri. Istina, na „ovim prostorima” u milionima žive oni koji se prave da, kao, uvažavaju zakone, koje, kao, donose i sprovode, u javnom interesu i za opšte dobro, državni organi; u stvari, i jedni i drugi, glume – prvima je namenjena uloga nosioca suvereniteta, što drugima omogućuje da budu nosioci vlasti. U realnom životu, anomija koju je uspostavio zločinački režim Milošević-Marković i dalje, neoštećena, luči neograničene količine mentalnog i moralnog otrova. Drugim rečima, sve je kao kakao. Trećim rečima, Srbija nas je ubila, to što dajemo znake života i socijalizovanog ponašanja, to je samo privid.
Šta je, dakle, osim što je nesputanim populizmom dodatno sludeo već beznadežno dezorijentisan puk, u 2014. godini uspeo nadobudni srpski radikal A. V. i klika naprednih probisveta, koji su, zahvaljujući većinskoj volji naroda gotovo nikakve političke kulture izraženoj na slobodnim višestranačkim izborima, zauzeli mesta nesposobnih, sebičnih i korumpiranih tzv. demokrata u Institucijama Sistema? (I time se priključili političkoj, dakle povlašćenoj, kasti, u kojoj su se razni tadići i pajtići odavno etablirali). Uspeli su da – preuzimanjem programa retkih, malobrojnih i neuticajnih stranaka koje su promovisale vrednosti građanskog društva, evropske integracije, poštovanje ljudskih prava i afirmisale prateći korpus ideja – izbrišu liniju razdvajanja, koja je u Slobino vreme tako nedvosmisleno delila sukobljene strane: sa one strane fronta su zlikovci i zlotvori, sa ove ljudi željni normalnog života, ko god tu šaroliku skupinu činio i šta god to značilo. Ta jednostavna podela, koja jasno definiše moralne pozicije, pa time i odnose u društvu, više ne postoji; sada su svuda oko nas naši prijatelji-neprijatelji, oni koji su se pre dvadeset godina otvoreno udružili sa Miloševićevem u zločinačkom poduhvatu krvavog razbijanja Jugoslavije, a koji sada pričaju našu priču; borba protiv njih, u cilju sticanja naklonosti ćutljive većine, potseća na geste onih hrabrih sinova saharskih plemena koji su sa isukanim sabljama jurišali na pustinjsku oluju. A i najnepismenijem petru petroviću je jasno da je sukob sa neuhvatljivim neprijateljem besmislen i da je ishod tog dvoboja unapred poznat. Takva situacija je ne samo unela zabunu među ostatke razočaranih građana – ona je i razorila poslednju liniju odbrane građanskog društva, štaviše, dovela je do sukoba unutar građanske Srbije: dok „dogmate” nisu spremne da bivšim radikalima oproste zlodela počinjena devedesetih, „pragmatičari” su uveliko popunili njihove redove, što predstavlja perverziju posebne vrste.
Šta je još uspela ta grupa neotesanih neznalica koji danas poseduje Srbiju, osim što ju je u poslednjoj deceniji prošlog veka uvela u ratove sa republikama bivše Jugoslavije, a onda i sa celim zapadnim svetom, poremetila društvene vrednosti i opljačkala stanovništvo u tolikoj meri da je srednja klasa, taj garant stabilnosti svakog stabilnog društva, zbrisana do temelja? Uspela je da svoje narodnjaštvo, primitivizam, prostotu, burazerstvo, banalnost, infantilnost, samodopadljivost i grabežljivost, kao i površnost i sklonost kiču, inauguriše kao osobenosti kulturnog modela Srbije i da ga, tako patetično, zabetonira kao trajno merilo za poželjan i uspešan doživljaj sveta za buduća pokolenja. Hibridna klasa, stasala na pola puta selo-grad, suvereno vodi ovo društvo u dalju nigdinu, suprotno od puta civilizacije, prosvećenosti, časti, vrline, veštine, znanja, uzajamnosti, solidarnosti i empatije, na koji bi ga izvela stvarno odgovorna elita. Ta intelektualna gologuzija odsustvo građanske vrline pokušava da nadoknadi diplomama i doktoratima privatnih fakulteta, a da svoju predatorsku narav sakrije u s mukom naučene, spolja gledano, a iznutra nikad usvojene gospodske manire. Interesna grupa nitkova odevenih u skupa italijanska odela, koja prate brzi uzlet na visoke lestvice društvenih staleža, ne može, jer niti ume, niti ima interes, da ukine bedu i nasilje kao vekovne srpske konstante.
Najkraći odgovor na pitanje iz naslova glasi: građansko društvo u ovakvim uslovima u Srbiji nije moguće; jer tamo gde nema pravičnosti u temelju vlasti, i gde je vrh društvene piramide ogrezao u laži, tamo građansko društvo ne stanuje. Umesto Miloševićeve Government of Blood sada nas uništava Government of Lies.
Dobro, i, kakva će biti 2015? Pa, biće gora od 2014.
Tekst je napisan 6. januara 2015. godine