Statistika je prilično nedvosmislena disciplina, nepodesna za improvizacije. Ilustrativna za sve koji imaju volju da se pouzdaju u činjenični niz brojki i procenata, bilo da je tumačena kao nauka o stanju izraženom u brojevima ili kao deo sociologije koji ima zadatak da, upoređujući u brojevima fenomene iz neke oblasti državnog ili društvenog života izvodi opšte zaključke i utvrđuje uzroke i posledice; prepoznata je i kao pouzdan metod za proučavanje kolektivnih pojava. Svesni smo činjenice da su istorija i stvarnost podložne reinterpretacijama i kvarenjima, onda kada je to interes i potreba onih koji su u prilici da ih pišu, tumače i zadaju. I nekada se suviše lako odričemo vidljivog, merljivog i proverljivog. Poslednjih godina podaci o nekim, možda najosetljivijim oblastima društvenog i državnog života u Srbiji, bili su više nego ilustrativni, opet, za one kojima su oni relevantniji od, iz ovih ili onih razloga, utilitarizovanih tumačenja.
Jedan od markantnijih primera jeste istraživanje čiji je zaključak medijski sumiran kao: Srbija na sedativima, čak i njena omladina. U tekstu koji sledi, a objavljen je avgusta 2019, podaci su izraženi u brojkama: građani Srbije godišnje popiju 5,5 miliona kutija lekova za smirenje; tokom 2018. izdato je više 1,5 miliona recepata za antidepresive i 3,2 miliona recepata bromazepama, dijazepama i lorazepama… Prema podacima Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje (podatak prenela Politika), lekovi se uglavnom prepisuju starijim osobama, ali je „nemedicinska upotreba” najveća kod mladih od 18 do 25 godina. Slika postaje kompleksnija kada joj se pridruže podaci o stopi samoubistava u Srbiji koji kažu: stopa samoubistava u Srbiji najveća je u Evropi. Prema izvoru (Deutsche Welle, 18. 8. 2017), Srbija je na prvom mestu na evropskoj listi po broju samoubistava i 11. na svetskoj listi, a prema tumačenjima psihologa, najveći problem je ekonomsko stanje u državi (logični asocijativni niz: siromaštvo, bespuće, depresija), ali odmah potom i nedostatak perspektive, kao najčešći razlog mladih da sebi oduzmu život. Brojevi, danas statistički, jednom će možda postati okosnica fikcionalnih fabula. Jer, prema procenama, u Srbiji se svakoga dana izvrši četiri do šest samoubistava. Evropski Statistički zavod upućuje na drugu vrstu odlaženja… Naime, prema njihovim podacima, Srbiju mesečno napusti više od 4.000 ljudi, što je na godišnjem nivou 51.000, uglavnom mladih. Studija Fondacije Fridrih Ebert ukazuje i na razloge: mladi ispitanici najčešće su navodili dva – one ekonomske, ali i one koji se tiču „perspektivnosti”, a formulisani su kao „pesimistično viđenje budućnosti srpskog društva”.
Pretpostavimo da su ovi podaci poznati predsedniku Aleksandru Vučiću, njegovoj vladi i njegovim savetnicima. Ako, dakle, jesu, a morali bi biti, prazan prostor u mislima čak i sasvim apolitičnih građana mogao bi biti naseljen pitanjem: nije li isuviše cinično što je upravo slogan Budućnost Srbije odabran kao motivaciona poruka njegove kampanje? Ili bi pitanja mogla biti: za koga je kreirana budućnost Srbije? Ko će u njoj, prema projekcijama njenih kreatora, živeti? I kako? I u znaku koje političke, ideološke, kulturološke i, najzad, etičke paradigme? Predsednik i premijerka, ne izlazeći iz okvira svojih retoričkih i radnih stilova, poslednjih dana imali su upečatljive izjave koje kao paradoksalno začudne, a ipak neiznenađujuće, doprinose kaleidoskopskom vrenju slika naših sadašnjosti. Na četvrtom Regionalnom forumu mladih lidera u Novom Sadu predsednik je rekao da mladi ljudi, jednako kao i oni u srednjim godinama, ne odlaze iz zemlje zato što su gladni jer „gladnih je malo u bilo kojoj zemlji ovde, odlaze, kaže, zbog toga što traže srećniju i bolju budućnost, a ne da se prehrane…”. Rekao je i to da deca u Srbiji nemaju vremena za čekanje, baš kao ni sredovečni ljudi. To je rekao nakon sedam godina neopozive vladavine. Njegova želja je i da „građanima regiona” pokažemo da želimo da radimo zajedno „umesto da se bijemo”. Možda je time želeo da potvrdi i naglas izgovori svoju dugogodišnju ličnu misiju – konverziju tokom koje od jarosnog osvetnika nacije on postaje anđeo mira, empatije i dobre volje.
Predsednikov i premijerkin retorički zaokret prema negovanju i prosperitetu mladih ljudi postaje više nego očigledan, čak su sve češće i skupštinske debate (u već jednogodišnjem krnjem poslaničkom sastavu) posvećene mladim generacijama. I opet ono pitanje na koje nema zvaničnog odgovora, na koje odgovor postoji ili u intuiciji ili u primeni metode verovatnoće: za koga, za koje i kakve mlade ljude? Izvesno ne za one koje predsednik naziva večitim studentima politikantima, izvesno ne za one koji su aktivisti opozicionih udruženja, stranaka ili pokreta jer oni, a ova kvalifikacija uveliko preplavljuje javni prostor, ne žele dobro svojoj zemlji i narodu, baš ni kao uzbunjivač u kućnom pritvoru, baš kao i nezavisni mediji ili oni koji se bave korupcijskim i špijunskim aferama, baš kao ni oni koji svojim telima brane ljude od izvršiteljskih prisilnih naplata i deložacija. Baš kao ni hiljade mladih ljudi koji zajedno s roditeljima mesecima protestuju u gradovima Srbije. Oni su izuzeti iz ovog najavljivanog i nadolazećeg prosperiteta najzad srećnih ljudi u Srbiji.
Predsednik, premijerka i članovi Vlade će mlade uporno podsticati da budu svesni i marljivi u svemu što rade, pa i u akademskom pisanju i sticanju diploma. Da li tako što će braniti plagiranu doktorsku disertaciju svog ministra finansija tvrdnjom da je odluka Etičkog odbora Univerziteta donesena ne samo pod političkim već i fizičkim pritiskom, ali da će ministar, kada se psihički i emotivno resetuje od napada na svoju intelektualnu svojinu, koja zapravo nije njegova, nastaviti da radi svoj posao kao i dosad – „odlično”. I radna strategija premijerke Brnabić fokusirana je na mlade ljude. Tako je ona na Međunarodnoj konferenciji o budućem obrazovanju eksplicirala da je cilj obrazovnog sistema u Srbiji, sadašnji i budući, „da se stvore mladi ljudi koji će kritički razmišljati i preispitivati autoritete”, a da njena vlada ima i svoju viziju: „Cilj nam je da naučimo mlade ljude kako da misle, a ne šta da misle, i da se ne plaše da pomeraju granice”… Ako se čak i odustane od analize apsurdnosti stava da se način mišljenja uči, ali ne i sadržaj, korpus pitanja i dalje ostaje isti: koje mlade ljude, o kojim oblastima će smeti kritički da razmišljaju i koje autoritete će moći da preispituju kako ne bi završili u onoj grupi nepoželjnih, stigmatizovanih, večitih, politički indoktriniranih i sumnjivih.
Među nama ima i onih koji se sećaju crno-belog trilera Gaslight Džordža Cukora iz 1944. Moguće da su poslednjih sedam godina ta sećanja nešto intenzivnija. U međuvremenu, psiholozi su gaslajting – izluđivanje, zatamnjenje, gašenje – prepoznali kao posebnu vrstu manipulacije i psihološkog nasilja. Oni koji se ovim fenomenom intenzivno bave upućuju na dve karakteristike: prva je da nasilnik želi potpunu kontrolu nad osećanjima, sećanjima, mislima ili postupcima žrtve; druga, da nasilnik emocionalno zlostavlja žrtvu, diskretno i gotovo sofisticirano, ali na neprijateljski način. Reč je, dakle, o manipulativnoj tehnici kojom neko (u ovom slučaju režim putem sinergijskih efekata svog državno-ideološkog aparata) seje seme sumnje u ciljane pojedince i grupe, neprilagođene građane, terajući ih da dovedu u pitanje sopstveno pamćenje, percepciju i razum. Cilj je uvek isti: upornim poricanjem, pogrešnim informisanjem, kontradikcijama i laganjem, gaslajting mora da destabilizuje one na kojima je primenjivan i da delegitimiše sva njihova uverenja. Vremenom oni počinju da pate od egzistencijalne zbunjenosti, anksioznosti lakšeg ili težeg oblika i nepoverenja u svoje mentalne moći jer „svi ostali lažu”, a oni koji vide ili sumnjaju zapravo „nisu u stanju da procene stvarni događaj”.
Loša vest za većinu građana Srbije, bilo da su utrnuli i utihnuli od sedativa, straha ili nedostatka smisla, bilo da su ostali trezveni i budni, ali tihi i nedostupni u indukovanoj apatiji i amneziji, jeste da cezarističke poretke i tiranije ne prežive svi – fizički, psihološki ili emocionalno, i da selekcija ne mora da bude pravična. Ni statistički ni metafizički. Dobra vest je da svaka uzurpacija, naravno, ima kraj.
Pre desetak dana prijateljica novinarka, povodom premijerkinog diskursa o sadržaju i načinu mišljenja, napisala mi je poruku: „Ovo je teško psihičko zlostavljanje zdravog razuma, neću to izdržati do kraja”. Odgovorila sam: „Hoćeš i hoćemo, posle ćemo se sećati, i pričati, i disati. Videćeš”.
Tekst je preuzet iz nedeljnika Novi magazin
Karikatura Predraga Koraksića preneta je
iz dnevnika Danas od 2. marta 2019. godine