Pančevo je ljudska naseobina podignuta na krajnjem jugu beskrajne, a kakva bi bila, Panonske nizije, na dnu, praktično u podnožju obale, nekadašnjeg, onog „čekalo me, pa presušilo” Mora. Na plodno tlo, nastalo posle povlačenja Velike Vode, što bi se reklo, dugme da baciš, nešto bi niklo. U okolnim banatskim poljima, svedoči crnim mastilom na belom papiru Evlija Čelebija „nema kamena ni koliko bobovo zrno, a toliko obiluju biljem i travom da se u njima može konjanik izgubiti”.
Oko 350 godina nakon što se ovaj znameniti turski putopisac motao po našim krajevima, okolnosti pod kojima rastu biljke unekoliko su se promenile. Močvarni teren su pod svoje prvo uzele vredne ruke kubikaša i vredne misli inženjera, pa su kao rezultat njihove združene akcije uređeni vodotokovi, ispravljene reke i prokopani kanali, i time stvoreni uslovi ne samo za živ rečni saobraćaj, nego i za intenzivnu poljoprivrednu proizvodnju. Nisu proterivanjem Nemaca, protivrečnostima prethodnog sistema i mešetarenjima neuspešne tranzicije zaparložene oranice i iskrčeni vinogradi jedini uzrok zbog kojeg poljoprivredna proizvodnja u Vojvodini, toj „žitnici Evrope”, kako smo učili u školi, iako ima sve uporedne prednosti, i dalje zaostaje za prinosima i prihodima u Holandiji ili Italiji, recimo; ali to je već tema za tekst o agrarnoj politici. Pogledajmo kakvo je stanje sa fizičkim napredovanjem zeljastih i drvenastih biljaka na pančevačkim ulicama, trgovima i dvorištima, i lokalnim metafizičkim značenjima tog iskonskog procesa…
Tokom proleća i leta travnjaci u mnogim pančevačkim naseljima košeni su sporadično, dakle retko: Strelište je počelo da liči na savanu, a Kotež dva je ošišan, gle čuda, tek pred izbore za Savet MZ. Na bezbroj mesta u Pančevu iz pločnika ili asfalta vire panjevi posečenih stabala i tako godinama, nit’ izvađenog panja, nit’ nove sadnice u rupi pored. Na više mesta su vlasnici kuća i restorana jednostavno popločali površinu koja se vodi kao zelena ili mesto na kome bi inače raslo drvo. To što Narodna bašta odaje utisak uređenosti, a cveće se šareni, zaliveno i negovano, u nekoliko desetina saksija po gradu i na mostu preko Tamiša, što tu i tamo imamo neke cvetne aranžmane, ne utiče na opšti utisak da je Pančevo i u ovom smislu jako, jako zapušten grad. Ali, nije ovde reč samo o planu rada, budžetu i resursima JKP „Zelenilo”, mada je ono sada još čvršće u mučnom zagrljaju vladajuće naprednjačke strukture nego što je bilo u doba u kome je Filip Mitrović sebe doživljavao svemogućim; ovde je reč o mnogo ozbiljnijem problemu od izlaska ili neizlaska na teren radnika koji po žardinjerama raspoređuju sadni materijal.
Nasuprot ovom organizovanom, a neuspešnom pokušaju obuzdavanja prirode i hortikulturnom preoblikovanju otvorenog prostora, stoji nesputana svetkovina bilja: svakog proleća između mermernih ploča fasade zgrade Gradske uprave kod sale 123 izbije korov, i time simbolički oslika stanje duha unutar zidina Institucija Sistema. Kako će oni kojima je to u opisu posla, da rade u javnom interesu i za opšte dobro Pančevaca, kada nisu sposobni da zgradu u kojoj simuliraju taj rad, a pod uvek budnim okom poverenika Malovića, drže u elementarno pristojnom stanju? Koliko su se travnjaci raširili po bankinama puteva, tamo gde ih ima, i po ivicama kolovoza? A dovoljno je da prođu tri radnika sa dve lopate i jednim japanerom i pokupe busenje. Naposletku, sve je više trotoara, pogotovo onih od betonskih kocaka, iz kojih se širi trava, što svedoči o tome da su tri spojena procesa daleko odmakla: sve je manje ljudi koji bi tuda prolazili; od preostalih, malo ko tuda i da prolazi; a nema ni ikoga ko bi te površine održavao. Tek poneko uviđa vezu između opšteg smanjenja čovekovih aktivnosti i povećanja „aktivnosti” korova: bujanje korova u fizičkom svetu zapravo je posledica bujanja korova u našim glavama, opšte zaparloženosti našeg duha, koji kao da se pomirio sa beznađem i sudbinom ovaca predodređenih za susret sa oštricom noža. Da li nam je samopoštovanje toliko izbledelo da ćemo i dalje dozvoljavati nekom Saši Pavlovu ili Danilu Bjelici ili Mikinom sestriću, nekoj Sandri Božić, i pratećim hordama totalnih anonimusa da i dalje uništavaju ostatke svih dimenzija urbanog ovog nekada uzornog grada? Da li ćemo zaista dozvoliti ovim štetočinama i krvopijama, spremnim da nam, u formi zakona i pravila, pozivajući se na „načela slobodnog tržišta” i u uslovima nedostojanstveno jeftine radne snage, otmu poslednji dinar, da nam iscrpe vitalne životne energije, da razore bilo kakav smisao i oduzmu i poslednju nadu?
Odgovor je u buđenju, u skidanju te mrene koja deaktivira naše instinkte, neutralizuje empatiju, poništava moralne principe, i spušta prag nadražaja na nepravdu. Odgovor je u građanskom aktivizmu, u nepristajanju na namenjenu nam ulogu zombija koji stvaraju višak vrednosti, odgovor je u odgovornom radu, ali ne ovom na koji se poziva tzv. predsednik, ta njegova priča o vrlinama rada je trećerazredna demagogija. Probudimo se, da bismo doživeli još neku lepotu pre no što naše zemne ostatke ne prekrije trava.