Decembar 2021.
„Ovde je sve”, pisao je Tomas Bernhard, „svaki miris povezan s nekim zločinom, nekim zlostavljanjem, ratom, nekim sramnim postupkom. Pa bilo sve to i prekriveno snegom. Stotine i hiljade čireva koji stalno pucaju. Glasovi koji neprestano vrište”.
Decembra 2021. konačno se, i u punom svetlu, bez zbunjujućih i paradoksalnih digresija, manifestovao mehanizam režima Aleksandra Vučića. I dok smo odveć obazrivo godinama odgovarali na sugestije – „nije baš fašizam” i „nije sasvim diktatura” – dogodio se prelom u nesumnjivost, a blokade, batinaši i poternice postale su gotovo preko noći ključne reči meseca, perioda, godine… Za neke od nas tamo, na blokadama, opet je bio isti osećaj kao tokom studentskih protesta devedesetih… Nepoznata, a ipak bliska lica, udružena u solidarnosti, prepoznata u otporu, ujedinjena u borbi protiv autokrate i protagonista (sticajem „nepredvidljivih” okolnosti, političkog nemara ili konformizma) dva poslednja diktatorska režima u Srbiji.
U naše su se vokabulare, jednako kao i u naše misli možda i zauvek uselile reči: batinaši, kapuljaši, čekićari… Ko su, zapravo, batinaši? I kojim ideološkim grupacijama pripadaju? Da li je i koliko njihova ideološka struktura homogena ili su oni interesna skupina naručenih „izvođača radova” režima u agoniji, naručena za obračun sa odmetnutim građanima, u svim sadašnjim i možda budućim prilikama u kojima policija neće moći ili više neće hteti da reaguje? Svim učesnicima decembarskih blokada ipak u sećanju će ostati najpre kordoni policijskih odreda, opremljenih „potrebnim” rekvizitima za razbijanje nenasilnih demonstracija, njihove povremeno i mestimično brutalne reakcije na građanski bunt, poneki pogled probuđene savesti i stida ispod šlema, a onda i njihovo povlačenje kad su građane „prepustili” opskurnim parapolicijskim snagama, onim „drugima”…
U državnim medijima i tabloidima mirne decembarske demonstracije građana nazivane su „fašističkim i terorističkim izgredima” (nezadovoljne) manjine koja teroriše (valjda zadovoljnu) većinu. Neki od nas setili su se baš ovih decembarskih dana transparenta „Beograd je svet” na protestima 1996. Tada je stotine hiljada ljudi protestovalo u 29 gradova Srbije, a dvadesetog dana studentskog protesta više od 40.000 demonstriralo je u Beogradu i desetak hiljada u Novom Sadu. Tadašnji predsednik Skupštine Srbije Dragan Tomić nazvao je te demonstracije „nasilnim”, „sa svim odlikama profašističkih grupacija i ideologija”, a tadašnji portparol SPS-a, današnji predsednik Skupštine Ivica Dačić video je demonstracije u Beogradu i u drugim gradovima Srbije kao rušilačke i destruktivne.
I obaveštenja o postupanju tokom građanskih protesta tih devedesetih i ovih decembra 2021. bila su gotovo identična. Ono iz devedesetih glasilo je ovako: „Obaveštavaju se studenti da prilikom iznenadnog nailaska na policiju postupe po sledećem pravilu: svi da čučnu ili sednu i ne pomeraju se, da ne nasedaju na eventualne provokacije o kretanju dalje, tipa juriš-idemo, da bespogovorno ispunjavaju uputstva šefa obezbeđenja, da u slučaju intervencije policije studenti treba da odu u najbliže fakultete i da obezbeđenje pravi živi zid između policije i studenata…”. Prema režimskim medijima i visokim funkcionerima vladajućih stranaka i tada je na ulicama bila šačica okupljenih studenata, mali broj pristalica opozicije i slučajnih prolaznika… Nekada se i najvedrijima među nama čini da je Srbija potonula u zaustavljeno vreme, ono koje ne donosi ni željenu promenu, ni bolje prilike, ni razrešenje… Ono koje nas drži zakovanim i gotovo osuđenim na mehanizam, na beskrajni niz ponavljanja i vraćanja istog.
Sve je ovog decembra odjednom zaličilo na prozu Marija Vargasa Ljose i njegove anamneze diktatura, na roman Pet uglova, na devedesete godine prošlog veka, na vreme kada Peruom haraju nasilje, „beskrajna korumpiranost vlade Alberta Fuhimorija i senzacionalističko novinarstvo”. Dok je čitaocima tumačio svoju negativnu fascinaciju diktatorskim režimima, Ljosa je povodom ovog romana, kao dodatno objašnjenje, napisao da „ako postoji tema koja prožima celu povest, koja se provlači kroz nju, onda je to novinarstvo, žuta štampa. Fuhimorijeva diktatura je koristila žutu štampu, novinarstvo skandala kao političko oružje da sroza ugled i da u moralnom pogledu uništi sve svoje protivnike”.
Traže se
Uz sve sličnosti u režimima, protagonistima i medijskim obradama, diferentia specifica decembarskih protesta dogodila se nekoliko dana posle – nakon blokada, policijskih kordona i batinaša, u Srbiji su se 2021. pojavile i poternice, kako one primitivnije izrade u formi plakata na gradskim ulicama tako i one sofisticiranije, u režimskim medijima i tabloidima, uz besne komentare i proliferaciju mržnje na društvenim mrežama. Na tim poternicama, uličnim i onim virtuelnim i medijskim, u istovrsnom poretku, pod oznakom „traže se” ili pod imaginarnim uputstvom „hajkanje može da počne”, našli su se Isidora Kovačević, novinarka nezavisnih Podrinskih iz Šapca, advokat Aleksandar Mijailović, branilac pobunjenih građana iz Šapca, maloletni V. A., ali i jedan od najboljih srpskih i evropskih reditelja Goran Marković. Sve su se poternice događale, uz background gotovo metafizičkih zakonomernosti, istovremeno s kolapsom Termoelektrane „Nikola Tesla” i snegom koji nije prestajao da pada i koji je paralisao gradove… uprkos belini imali smo osećaj da smo uronjeni u blato, da je blato svuda oko nas…
I baš kao u nekom budućem filmu u režiji Majstora, decembar 2021. mogao bi da stane u nekoliko osećanja, rečenica, uzvika i slika. U osećanja teskobe, straha, rešenosti, nepokolebljivosti, pritiska, sunovrata, sile i hrabrosti. I u sliku žene koja u prenosu uživo preko društvenih mreža ispred bagera viče: „Policija se povukla… Ne… Ima nas više…”. U sliku aktivista na Varadinskom mostu koji, držeći jedni druge, prkosno gledaju u žandarmeriju. U sliku građana koji organizovano pružaju otpor batinašima. U rečenicu Gorana Markovića: „Sa druge strane stojim samo ja i imam svoje delo kao poslednju odbranu.” U večernju poruku Isidore Kovačević: „Večeras sam krenula u šetnju… Malo, malo, pa se traži glava advokata, glava maloletnika i moja glava. Divno veče u mom gradu, najvoljenijem. Sigurnost? Ko mi je može garantovati…” U poruku ekološke aktivistkinje i novinarke iz Sente: „Ne bojte se.” U rečenicu Svetlane Bojković, koja jednostavno poručuje da „život traži bolje ljude”. Ili u niz pitanja i tvrdnji umetnika, pisca i aktiviste Dejana Atanackovića: „Ko su uopšte ti ljudi? Kako ih kulturno, prostorno, vremenski, generacijski odrediti? U odnosu na šta oni sebe određuju? Kakvo ljudsko samoponištavanje, kakva je ništavnost potrebna da bi se upućivale pretnje autoru Nacionalne klase?”
Kako uopšte jedna individua može da postoji i da istovremeno bude tako nadmeno lišena ma kakve kulturne reference, orijentira, ma kakvog prostornog i vremenskog utemeljenja? Kako je moguće ne pripadati nigde, toliko identitetski ne postojati? Ali to je ponašanje okupatora, koji će beslovesno spaliti biblioteku, streljati umetnike, pokrasti muzeje, ne zarad želje bilo za uništenjem, bilo za posedovanjem nekakve određene vrednosti već zarad zla i bezlične pohlepe, koja okupatora čini okupatorom. Približava se vreme konačnog suočavanja s razgoropađenim zlom. Kako im se bliži kraj, sve će manje ličiti na ljude”.
U jednom od decembarskih noćnih virtuelnih razgovora, između dva protesta, s prijateljicom M. B., tiho, kako to dolikuje noćnim satima i gotovo zaverenički, kako to dolikuje nepokolebljivosti, podelila sam sećanje na stihove Maka Dizdara: Iza gora, iza dola / iza sedam, iza osam / i još huđe i još luđe / preko mornih, preko gorkih / preko gloga, preko drače / preko žege, preko stege / preko slutnje, preko sumnje / iza devet, iza deset / tamo dolje ispod zemlje / i onamo ispod neba / i još dublje i još jače / iza šutnje, iza tmače / … / ima jedna modra rijeka, valja nama preko rijeke.
Valja nama… U proleće.
Čini se da vremena za iskorak iz mehanizma imamo sve manje.
Tekst je preuzet iz novog broja časopisa Novi Magazin