Teško je, novembra 2020, čak i za one s natprosečno razvijenim imaginativnim i analitičkim moćima, predvideti šta će se sve u danima i mesecima koji su pred nama događati u Srbiji. Epidemiološki, ekonomski, politički… Neprozirna budućnost, lišena osnovnih egzistencijalnih orijentira. Mnogima od nas Srbija već u sadašnjosti i ovim jedinim stvarnosnim okvirima koje imamo prečesto zaliči na vešto konstruisani makabrični mehanizam koji melje većinu svojih građana.
Kako je moguće, nezavisno od straha, interesnih zona i do perfekcije razvijane i razvijene manipulacije, stići do masovnog utrnuća osetljivosti, moći uživljavanja u patnju drugog ljudskog bića, ravnodušnosti, slepila za činjenice i, kod ne tako malog broja ljudi, očigledne emotivne vezanosti za tiranske uzurpacije i tlačenja koje, sada već gotovo svakodnevno, proizvodi režim Aleksandra Vučića.
Kako je moguće
Kako je moguće da ne tako zanemarljiv broj građana ove zemlje tumarajući u predelima masovne hipnoze radije veruje Njemu i njima nego „svojim očima”? Kako je moguće da taj isti nezanemarljivi broj ne veruje slikama patnje i haosa u bolnicama, da ne veruje statističkim podacima koji su nas u „borbi” protiv epidemije lansirali na prvo mestu po broju zaraženih u Evropi ili šire…?
Kako je moguće ne verovati u agoniju profesionalne i ljudske nemoći anesteziologa Radeta Panića, koji se mesecima, zajedno sa svojim anonimnijim koleginicama i kolegama, u nemogućim uslovima bori za zdravlje i živote i ovog nezanemarljivog broja hipnotisanih?
Kako je moguće da nakon svega javnost „većinski” veruje u prikladnu svečanost, pravovremenost i pravičnost odlikovanja koje dodeljuje predsednik? Ili u ona koje je pokojni patrijarh dodelio predsedniku i nekim članovima njegovog tima?
Kako je moguće hrišćansku ljubav iz jednostavne novozavetne poruke „ljubi bližnjega svoga kao samog sebe” zameniti etnofiletizmom ili masovnom nebrigom i svesnim ili manje svesnim dovođenjem u opasnost istih tih bližnjih?
Racionalno bi bilo pretpostaviti da nije reč o masovnoj hipnozi. O čemu onda jeste?
Hipnoza mase
Pre desetak godina bavila sam se istraživanjem ideoloških matrica zahvaljujući kojima je opstajao režim Slobodana Miloševića. I tada, kao i danas, kao jednu od najprihvatljivijih uporišta i objašnjenja „fenomena” prepoznala sam teoriju francuskog filozofa Luja Altisera o mehanizmima delovanja državnih ideoloških i državnih represivnih aparata, koji kada su vešto, uporno i dugo funkcionalizovani daju efekte upravo nalik masovnoj hipnozi. Iako kreirani iz istog centra moći, oni su najčešće vrlo kontradiktorni, budući namenjeni različitim ciljnim grupama.
Ideološki pojmovni okvir koncipira i situira izvesne praktične stavove koje individua usvaja učestvujući u ideološki utvrđenim i uređenim praksama koje su uvek prakse odgovarajućeg ili odgovarajućih ideoloških aparata. Međutim, izbor koji individua čini iz ponuđenog ideološkog arsenala paradoksalno je „svestan” i „slobodan”. U okviru dominantnog ideološkog koda individua se „slobodno” opredeljuje kojim će se (u svojim prirodnim kontradiktornostima uvek usaglašenom) ideološkom varijetetu (ili kojoj kombinaciji varijeteta) prikloniti. Ova u osnovi lažna paradoksalnost ideologije zasnovana je na pretpostavkama da je svaki subjekt obdaren svešću, da veruje u ideje koje njegova svest pobuđuje u njemu i da neizbežno dela u skladu sa, na ovaj način selektovanim, idejama. Krajnji ishod ovog mehanizma je da „slobodni” subjekat nužno sledi imperativ saobražavanja svojih „sopstvenih” ideja u delatnost svoje materijalne prakse jer „ako to ne učini, nije dobro”.
Ovakvi uvidi usložnjavaju Altiserovu definiciju ideologije pokazujući mehanizme njenog delovanja u materijalnim okvirima kao egzistiranje u ideološkim aparatima koji kodifikuju i propisuju prakse kojima upravlja ritual zasnovan na činovima subjekta koji dela „svesno” i usklađen sa svojim verovanjima. U onoj meri u kojoj praksa zavisi od ideologije, ideologija zavisi od subjekta, preciznije, ideologija konstituiše subjekte. U osnovi ovog konstituisanja, kao i u osnovi same ideologije, Altiser nalazi dve primarne funkcije – prepoznavanja ili neprepoznavanja kao razlikovanja „istine” ili „greške”.
Na taj način ideologija interpelira, poziva/proziva konkretne individue kao konkretne subjekte: „Ustvrdićemo da ideologija ‘dela’ ili ‘funkcioniše’ tako što regrutuje subjekte među individuama (regrutuje ih sve) upravo onom operacijom koju smo nazvali interpelacijom i koja se može zamisliti kao najobičnije svakodnevno policijsko (ili drugo) pozivanje: Hej, ti tamo!” Interpelacija je, kako pokazuje Altiser, neodvojiva od ideološkog mehanizma prepoznavanja: „Pretpostavljajući da se zamišljena teorijska scena odigrava na ulici, pozvana individua će se okrenuti. Tim jednostavnim fizičkim okretom za 180 stepeni ona postaje subjekat. Zašto? Jer je prepoznala da je poziv ‘zaista’ bio upućen njoj i da je ‘zaista ona bila pozvana’ (a ne neka druga)”. Interpelacija je za Altisera pojam koji upućuje na ideološko prepoznavanje ili prozivanje: interpelacija kao svakodnevna praksa i precizni ritual uzima veoma „specijalnu” formu u policijskoj praksi „pozivanja”, koja se tiče interpelacije „sumnjivih”. (Altiser, 2009, 69)
Altiserova fenomenološka avantura u polju demistifikovanja pojmovnog određenja ideologije, ali i njenih mehanizama, višestruko je indikativna: najpre kao distinktivna eksplikacija državnih represivnih i ideoloških aparata, potom kao eksplikacija aspiracija i delatnosti ideoloških aparata (među kojima se nalaze kao podjednako dominantni i, u realnosti, često simbiotizovani sistemi obrazovanja i kulture) i najzad, po detaljnoj anamnezi dva, za uspostavljanje i opstanak ideologija presudna principa: uticaja na ličnost i njenog potčinjavanja putem „prepoznavanja”. Tako se efekat potčinjavanja ličnosti zapravo ukazuje kao primarni motiv i krajnja svrha svake ideološke indoktrinacije.
Trajanje
U tom smislu ideološki imperativ bio bi da, kako formuliše Altiser, subjekti „delaju sami od sebe”, prestajući da budu slobodni subjektiviteti određeni pokretanjem inicijative i prihvatanjem odgovornosti za učinjena dela, istovremeno postajući potčinjeni višem autoritetu, lišeni svake slobode koja nije sloboda prihvatanja nužnosti potčinjavanja. Ideološko prepoznavanje uvek podrazumeva interakciju i uzajamnost: prepoznavanje subjekta i autoriteta, međusobno prepoznavanje subjekata i, najzad, subjektovo prepoznavanje samoga sebe kao „pozvanog” i otud, paradoksalno, slobodnog i lišenog odgovornosti, budući lišen mogućnosti izbora: „Individua je interpelirana kao (slobodni) subjekat kako bi se slobodno predala zapovestima Subjekta, to jest, kako bi (slobodno) prihvatila svoju potčinjenost, to jest, kako bi ona sama učinila gestove i dela svog potčinjavanja. Subjekti ne postoje osim putem svog potčinjavanja i za njega. Zato „delaju samo od sebe”. Ovo delanje „samo od sebe” najizrazitije i najočiglednije je upravo u ideološkom govoru kulture. U njemu se najčešće u formi fikcije (umetnička produkcija), ali i u formi reinterpretacije stvarnosti (mediji, nauka, institucije) vrši najkompleksnije i, čini se, najsofisticiranije (budući najimplicitnije) pozivanje i potčinjavanje putem davanja iluzije slobode.
Šta, dakle, učiniti kada se sadašnjost čini nepodnošljivom, a budućnost neprozirnom? Možda prihvatiti racionalne teorije prema kojima svi sistemi imaju svoj vek trajanja i svoje maksimalno širenje, nakon kojeg neminovno nastupa implozija. Ili poverovati u metafizički zakon smene dobrog i lošeg, svetla i tame, poput onog koji simbolizuje Uroboros, arhetipsko zmijoliko biće koje samom sebi griz rep… Varljiv ili tačan, novembarski osećaj je da smo u srcu tame, a da je ipak nemoguće večno ostati u njoj. Uz sve što znamo iskustveno, teorijski, metafizički, racionalno, iracionalno… Čuvajmo zato jedni druge do pojave onog prvog, stidljivog, a paradoksalno neumoljivog svetla promene.
Tekst je preuzet iz nedeljnika NoviMagazin