I tako se, neslavno, padom, uprkos grozničavim nadanjima vascele nacije da mogu da prođu grupu, završio let dičnih srpskih Orlova iznad travnatih tepiha po stadionima bratske, slovenske i pravoslavne Majke Rusije. Posle istorijske pobede – jer svaka je takva, istorijska – nad uvek neugodnom Kostarikom, golom Kolarova iz slobodnog udarca, dakle individualnim umećem jednog fudbalera i to iz prekida, usledio je onaj sramotni blamaž protiv Švajcarske, opštepoznato neprijateljske, po diloftu; jer u prvoj postavi sajdžija, naime, standardno igraju četiri etnička Albanca, koje je samo da bi nas provocirao, odabrao onaj njihov selektor, sarajevski Hrvat Vladimir Petković, što razotkriva namere ove zavere i baca dodatno svetlo na razmere ove antisrpske rabote. Uprkos pogotku iz akcije i nedosuđenom penalu, nakon onako bedne igre, u kojoj su Krstajićevi izabranici u šestom minutu počeli da brane minimalnu prednost, umesto da neprekidno napadaju Zomerov gol, bilo bi nepravedno da je srpski tim tu utakmicu dobio: svi statistički parametri – posed lopte, udarci u okvir gola i van njega, broj pasova i kornera – svedoče o tome koja je ekipa dominirala na terenu, a to nije bila naša. O onom bezidejnom mrcvarenju, nedostojnom planetarnog loptanja, protiv, doduše, višestruko nadmoćnog protivnika u žutim dresovima i plavim šorcevima, nije vredno trošiti reči.
No ostavimo po strani čisto sportske dimenzije ovog najvećeg ovogodišnjeg takmičenja i pogledajmo koji para-, sub- i bekgraund fudbalski fenomeni, tako svojstveni našem folkloru, prate nastup reprezentacije na svetskom šampionatu. Pokušajmo da nabrojimo skandale koji su obeležili odlazak na ovo takmičenje i boravak selekcije u Rusiji: vođen političkom voljom, Fudbalski savez Srbije smenio je selektora Muslina, iako je uspešno okončao kvalifikacije; počinio je neoprostiv greh – usudio se da sam bira igrače; funkciju selektora preuzeo je Muslinov pomoćnik Krstajić, koji je praktično bez ikakvog trenerskog iskustva stao na čelo nacionalnog tima. Opet je Vučić lupetao „podrazumeva se da švajcarsku reprezentaciju ubedljivo pobedite”, jer za nju, bože moj, igraju Albanci; opet smo se propisno obrukali pritužbama Fifi zbog Brihovog kriterijuma, upotrebe VAR sistema i nesportskog ponašanja Džake i Šaćirija, simbola „lažne države Kosovo” na Đerdanovim kopačkama, ovoga i onoga, ali to je neizbežno kada FSS vodi ufačlovani napredni radikal Slaviša Kokeza; uopšte, samoprozvani Orlovi na terenu su se ponašali kao golubovi, a cela ta ekipa – rukovodstvo, struka i igrači – van stadiona toliko nadmeno i prepotentno da bi pristojnom čoveku bilo sramota da ga takvi predstavljaju na turnuru u tabliću u mesnom kafiću, a kamoli na svetskoj fudbalskoj smotri; niz se nastavio nekorektnim izjavama samog Krstajića (osim u pečenje rakije, razume se i u sud u Hagu) i Kokeze, koji je ocenio da je Infantino okružen lošim ljudima; usledio je nebulozni komentar čuvenog analitičara Miroslava Lazanskog i besmislena tobljerone izjava Nebojše kad-je-teško Čovića; sve do srpskog grba na patetičnoj kravati sportskog novinara javnog servisa u noći poraza od Brazila.
Ali ubedljivo najslikovitiji prikaz i dokaz da nešto baš nije u redu sa našim pretežnim doživljajem fudbala pružile su reklame za pivo. I dok je „Jelenova” uspela da se zadrži u okviru nekog „Montevideo, bog te video” kafansko-varoškog štimunga, sa sve pucanjem zore, mada se i tu poziva na pretke, „Lav” je otišao nekoliko koraka dalje: prva od tri strofe navijačke koračnice „Ustani sad” koja inače počinje solo-temom na harmonici i zvuči kao da ju je komponovao Beogradski sindikat, iskorišćena je za marketinški poziv da se tokom mundijala popije pivo više. Uz ratoborni tekst Ustani sad/ kao vojnik spreman i jak/ da se boriš ponosni lav/ koji nosi barjak Srbije, grupa jakih, što ćelavih, što prosedih sredovečnih muškaraca (pojavi se i poneka devojka u sporednoj ulozi) maršira ulicama Mite Topalovića i Maksima Gorkog u našem malom gradu, gde je spot sa Nenadom Jezdićem u glavnoj roli sniman 8. maja. Nema, dakle, napaljenih klinaca i ovih navijača-šmokljana, naciljan je niži srednji sloj, malograđani raznih vrsta, oni koji, verovatno, piju najviše piva… Svi se, naravno, kunu u Srbiju, prostiru barjak po prozorima i izlozima, svi su neustrašivi i spremni da jebu kevu svakome ko ne navija za Srbiju, nije lav i ne pije pivo. Da li je fudbalski meč ratni boj ili sportsko nadmetanje? Da li su navijači ratnici ili podržavaoci svoga tima? Da li su se pesme poput ove pevale po minhenskim pivnicama početkom dvadesetih godina dvadesetog veka?
Sada, kada su Orlovi trijumfalno prizemljeni na Surčinu, možemo da na miru odgledamo ostatak svetskog prvenstva. I da zdušno navijamo za susedne Vatrene, koji su na sve tri dosadašnje utakmice pokazali kako se igra moderan fudbal – vatreno, atraktivno, energično, racionalno, organizovano, ofanzivno, efikasno… i time demonstrirali ne samo doživljaj igre koji se mora respektovati, nego su i pokazali mentalitet sasvim drugačiji od onog koji preovladava na „ovim prostorima”, sa kojih su i sami potekli. Uživajmo, dakle, u narednim sudarima preostalih ekipa, držimo fige Modriću, Rakitiću, Mandžukiću i drugovima; i pregledajmo ponovo ponudu piva na tržištu…