Ne tako retko, poslednjih osam godina, čak i oni koji nikada nisu od početka do kraja pročitali Danteovu Božanstvenu komediju, podsećali su jedni druge, ispisivali ili izgovarali rečenicu kojoj je Dante dodelio mesto na ulazu u Pakao: „Napustite svaku nadu, vi koji ste ušli”. U krugovima Pakla vlada zakon odmazde. Za grešnike on znači večito ispaštanje po dvosmernom principu: ispaštanja kao sličnosti sa vrstom činjenog greha ili ispaštanja kao inverzije u odnosu na počinjeno ili ne(u)činjeno. U prvom krugu Danteovog Pakla nalazi se Limb, uglavnom stanište neopredeljenih, onih koji nisu zaslužili ni blaženstvo ni sasvim tešku kaznu, ali svakako kaznu zaustavljenu u vremenu, bezvremenu, vanvremenu i trajnu. Ovu kategoriju „neutralnih”, onih koji su se kukavički izmicali, naziva Ignavi, a njihova kazna je da ih večito ujedaju obadi i pčele.
Asocijacija se, na nesreću, čini veoma tačnom. Kao da smo u devet krugova, za osam godina, svi zatvoreni. I kako često izgleda – prilično beznadežno. Osim ako… Ovo „osim ako” možda se odnosi na period bliske budućnosti, u kojem bi trebalo da najpre dešifrujemo sve kodove, obmane, destrukcije i ciljane inverzije kojima smo podvrgavani. Činjenica je, međutim, da totalitarni sistemi svoje trajanje duguju baš toj teškoj čitljivosti, neprozirnosti i mreži svakodnevnih, upornih iluzija kojima je cilj da inverziraju sve: od stvarnosti i istine do sistema vrednosti. Činjenica je i da, zaustavljeni u totalitarističkim krugovima, građani vrlo lako i relativno brzo postaju osujećene ličnosti, svedene na statističku neutralnost, bezbojnost i bezvoljnost. Baš kao u Zamjatinovom, danas pomalo zaboravljenom romanu Mi iz dvadesetih godina prošlog veka. Analogija je neizbežna: negde u Budućnosti svi ljudi žive u Jednoj državi kojom vlada Vođa – Dobrotvor. Zatočenici države Budućnosti žive u strogo kontrolisanim uslovima, imena su im brojevi i stanuju u staklenim kućama, pod stalnim nadzorom stražara.
Rat je mir
U međuvremenu, Mi u Srbiji, negde u periodu između dve diktature, mogli smo i trebalo je da savladamo onu jednostavno tešku rečenicu koju je oktobra 1949. Haksli napisao Orvelu, a koja kaže da se „žudnja za moći može sasvim zadovoljiti navođenjem ljudi da zavole svoje ropstvo isto toliko koliko i šibanjem i prisiljavanjem na poslušnost”. Ili možda smo mogli da prepoznamo Orvelove poruke koje zvuče sasvim blisko: „Ko kontroliše prošlost, kontroliše sadašnjost. Ko kontroliše sadašnjost, kontroliše budućnost” i “Rat je mir. Sloboda je ropstvo. Neznanje je snaga”. No, krenimo redom.
Predsednik ne prestaje da ponavlja da su nama i susedima neophodni stabilnost i mir, dok je kod „nas” i kod „njih” sve u zloslutnom vrenju. I političari koji pripadaju opoziciji i oni koji pripadaju pseudoopoziciji sve učestalije pominju mogućnost građanskog rata u Srbiji. Koju, zvanično i deklarativno, ništa ne može vratiti sa puta definitivnog procvata u stabilnoj budućnosti. U Novom Sadu je, kao očigledna manifestacija „stabilnosti i bezbednosti”, ovih dana nedaleko od jedne škole eksplodirala ispod automobila podmetnuta bomba. Vest u režimskim medijima, uprkos širokom spektru frustrirajućih tema, bila je povratak restauriranog Pobednika na Kalemegdan.
Pokret uz koji su građani duže od godinu dana protestno koračali ulicama gradova u Srbiji odlučio je da, negujući postojeće apsurde i paradokse, odustane od bojkota i izađe na izbore, a bojkot „unese” u Skupštinu. Opoziciona poslanica sa dugogodišnjim stažom, boreći se za prava žena, usred fascinantno brutalnog kršenja svih poznatih ljudskih prava, donosi istovrsnu odluku – da obustavi bojkot aktivnosti u Skupštini. Nekoliko dana potom njen skupštinski „kolega”, poslanik, haški osuđenik, raskošno vulgarno, preko tviter naloga, preti opozicionim političarkama. Dugogodišnja opoziciona političarka koja brani prava žena u političkom životu Srbije ipak je ponosna jer je njen amandman, principom deus ex machina, usvojen. Onaj isti „opozicioni” političar, haški osuđenik, kome je u međuvremenu Srbija postala „sigurna kuća”, u Beogradu i Novom Sadu, Evropskoj prestonici kulture 2021, promoviše svoju knjigu o nepostojanju genocida u Srebrenici, uz incident tokom kojeg dugogodišnja mirovna aktivistkinja biva oborena na pod.
Ekstremno desničarske, ultranacionalističke i profašističke organizacije takođe neće bojkotovati izbore. Zajedničko tematsko uporište onih koji žele da neustrašivo izađu na crtu Predsedniku i njegovoj Stranci na predstojećim izborima je, i evo najvećeg paradoksa, žestoki obračun sa opozicijom i građanima koji ne odustaju od bojkota. Zajednički im je i naprasno dobar tretman u režimskim medijima. U jednom od fantazmagoričnih sučeljavanja na jednoj od prorežimskih televizija dogodio se „spektakularni duel” između „opozicionog poslanika”, haškog osuđenika i „opozicionog poslanika” koji, učestvujući godinama u „komunalnoj koaliciji” s vladajućom strankom, samoga sebe i funkcionere svoje stranke promoviše kao beskompromisne i ultimativne borce za kulturu sećanja, antifašizam i antinacionalizam.
Na vrućem asfaltu
Ako za trenutak ostavimo po strani ove svakovrsne i maštovite simulacije, najbliži Orvelovim, Hakslijevim i Zamjatinovim fikcionalnim svetovima/anticipacijama, barem u poslednjih mesec dana, bio je govor ministra za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, koji je režimsku brigu o blagostanju građana formulisao ovako: „Dopustili smo da ljudi u Srbiji imaju društveni život, a toga nema u inostranstvu”. Samo nekoliko dana nakon izgovorenog, na neradni dan državnog praznika Sretenje, poginuo je još jedan radnik, drugi na istom gradilištu. Uzrok smrti bio je pad sa skele. I baš ovih dana događa se i presuda građanskom aktivisti koji je organizovao protest povodom smrti radnika. Za to vreme, najviša zgrada na svetu Burdž kalifa u Dubaiju i Nijagarini vodopadi osvanuli su u bojama srpske zastave.
U predizbornoj Srbiji uveliko je proizvedena nova, totalitarna stvarnost. Proizvođena je godinama. Devedesete su se vratile kući, a dvehiljadite su nove devedesete, dok se, sada već, vreme meri u danima i procenjuje postoje li u Srbiji šanse za slobodne i fer izbore. U zemlji potonuloj u posuvraćenu i inverziranu stvarnost, koja izmiče definiciji jer izmiče i mišljenju kao poraženoj, nepoželjnoj i sumnjivoj kategoriji.
I opet smo se, trideset godina kasnije, zatekli u zatvorenom društvu u kojem je javnost suštinski pasivizirana i osujećena, isključena iz kreiranja stvarnosnog i društvenog poretka, paradoksalno supstituisana svevažećim nadređenim hibridnim ideološkim stranačkim kolektivom i Vođom.
„Od trenutka”, pisao je Đuro Šušnjić krajem sedamdesetih, „kada neka moćna grupa u društvu (npr. politička partija) preuzme na sebe ispiranje mozga svom narodu, ona ne samo što isključuje narod (sve ostale grupe) kao učesnika u stvaranju javnog mnjenja nego dokida svaku mogućnost postojanja istinskog javnog mnjenja, zamenjujući ga ideologijom koja interese te moćne grupe prikazuje i nameće kao istinu. Počinje vladavina interesa nad istinom”. I zaista, „kad interesi viču, ideje se ne mogu čuti”.
Za one koji ne žele da totalitarni muk u Srbiji postane večno stanje, nalik Danteovim infernalnim vizijama, i dalje postoji jedno otvoreno polje – korak bliže onima koji ne biraju da zauvek budu malaksali i potrošeni u neopredeljenosti, onima koji su i dalje na ulicama svojih gradova, sa „srcima na cestama” i “suncem u očima”, tamo negde „na vrućem asfaltu”.
Tekst je preuzet iz nedeljnika Novi magazin.