Nikada ne znam pravi način da kažem to i uvek previše razmišljam o tome. Trebalo bi da bude jako jednostavno. Napokon, to je očigledna činjenica, zar ne? Neko me pita: „Odakle si?” i ja mu odgovorim. To je što je. Ali uvek dobijem baš jaku reakciju sagovornika. To često izaziva pogled divljenja, mozda žudnju, a možda i nešto drugo. U najmanju ruku, probudi znatiželju. Ljude zanima kako je to biti deo ove moćne nacije, ovog glorifikovanog mesta koje gledaju u svim filmovima i u svim vestima, U Turskoj, šetajući kroz Veliku bazar, ljudi bi se prodrali „Odakle si?” i ja bih rekla „Iz Amerike”. Zatim bi se rukovali sa mnom i pozdravili se udarajaći pesnice. U busu za Bosnu, čovek koji je proveravao pasoše mi je salutirao. U Albaniji me je neki čovek pozvao na kafu i onda objavio celom komšiluku da ima Amerikanku u gostima i komšije su došle da me vide. Njegova unuka je dovedena u dnevnu sobu da bi dobila sledeća upustva: „Javi se Amerikanki. Možda ćeš jednog dana naći nekog da se udaš”. Nebrojeno mnogo muškaraca koje sam srela na svojim putovanjima su mi kroz šalu (ali su takođe ipak bili pomalo ozbiljni) ponudili da mi plate da se udam za njih zbog vize.
Dakle, kada mi neko postavi jednostavno pitanje poput „Odakle si?” ja eksperimentišem raznim načinima kako da odgovorim, igrajući se tonovima i izrazima lica. Da li se nasmejem, i oduševljeno kažem „Ja sam iz Amerike!” Ili će to da izgleda kao da mislim ja sam baš tako posebna jer sam odatle? Ili pak da mi ton bude dosadan i monoton i da mi obrve budu skroz mirne, i da kažem robotski „Ja sam iz Amerike”. Ili da kažem to sa toliko dosade u glasu, da se moji sagovornici smore slušajući odgovor na sopstveno pitanje? A onda sa druge strane, da li da izmislim nešto i kažem „Ja sam iz Španije” s obzirom na to da govorim španski i da sam posetila tu zemlju, pa bi mogla verovatno da izmislim dovoljno dobru priču da ispadne uverljiva.
Da li treba da budem ponosna što sam Amerikanka? Zar nije to samo velika slučajnost, ko je rođen gde? Uvek sam snažno verovala u to da svako treba da bude ponosan na svoje poreklo i na svoje nasleđe. Kada ljudi imigriraju u Ameriku, ja ih ohrabrujem da ne zaborave svoj maternji jezik, da zadrže svoje ime i da ne pokušavaju da ga promene kako bi zvučalo više američki, da zadrže svoju kulturu i nasleđe. Da li se to takođe odnosi na nekoga iz Amerike? Kada osoba dolazi iz države koja ima toliko moći i uticaja na mnoge druge zemlje u svetu, iz nacije koja započinje ratove, završava ih, i bude odlučujući faktor u tome ko će da pobedi u ratu koji čak i nije njen? Zemlja koja ima moć da se umeša u tuđu sukob i kaže, kao da govori deci „De, de, slušajte sad, dosta je bilo. Igrajte se lepo ili ćemo da bacimo bombe na vas.”
Evo baš sam sinoć šetala po centru Pančeva i naletela na koncert na otvorenom. Svirali su rokenrol, prijatelj mi je rekao da su pravili svoju verziju Vudstoka tog dana, mada je to bilo nekoliko nedelja kasnije u odnosu na stvarni datum. Upoznala sam nekog momka pa smo pričali o mom životu ovde u Srbiji i o mojim iskustvima sa putovanja. Pričali smo o projektu koji sam pokrenula, sakupljam radove lokalnih srpskih pisaca i umetnika i američkih pisaca i umetnika, tražim od svih da daju doprinos srpskoj kulturi. To je saradnja, sa krajnjim ciljem da privoli Amrikance da se povežu sa narodom u Srbiji. Oni, Amerikanci, mogu da nauče mnogo o ovdašnjoj kulturi i da tako budu izgrađena prijateljstva i veze. Moj novi prijatelj se složio da i sam doprinese projektu. Pričao mi je o svojim studentskim danima u Novom Sadu, kako mu je to bio jedan od najsrećnijih perioda u životu. Onda mi je ispričao svoja lična sećanja o NATO bombradovanju. Slušali su o tome na vestima i pričalo se svuda o tome, dok konačno nisu čuli da su avioni poleteli iz Italije. Onda su skontali „OK, sad je stvarno. To se stvarno dešava.” Bio je u busu na putu do skloništa kada je prva bomba pala. Imitirao je zvuk. BOOM. BOOM. Dok je stigao do skloništa, bombardovanje je prestalo i ljudi su tamo proveli čitavu noć u tišini. Mogla sam da vidim tu priču u njegovim očima kao da je film.
I drugi Srbi su mi takođe pričali o svojim doživljajima tokom bombardovanja. Jedan prijatelj mi je rekao da je bio dete i da je bilo njegov rođendan i da je pravio zabavu. Odjednom sirene su se čule, i sva su deca iz tih stopa otišla kući i on je ostao sam. Dvoje mojih prijatelja su se prisetili kako su njihovi roditelji njima objasnili situaciju. Jedna devojka je rekla da je njena mama bila skroz iskrena prema njima i da im je rekla šta se tačno dešava. Jedan dečko mi je rekao da su se njegovi roditelji trudili da im sačuvaju tu dečiju nevinost i pretvarajući se kao da su bombe vatromet i da neko pravi žurku.
Nije mi lako da slušam ove priče jer me rastužuju. Kako mogu da slavim svoje kulturno nasleđe kada uđem u ovu zemlju kao posetilac sa mojim ofucanim rancem i patikama za planinarenje i saopštim jednostavnu činjenicu kao što je „Ja sam iz Amerike”. Čim čuju te reči, ljudima pogled odluta u daljinu jer više ne vide usamljenu devojku koja se probija kroz nepoznate ulice. Umesto toga, to ih vrati u drugo vreme, u daleku prošlost, a onda u malo skorije, do tragedije koja je pobila njihovu porodicu i prijatelje.
Mislim da mi to zovemo „teret”.
Niko mene ne krivi za NATO bombardvanje. Znam ja to. I ni ja ne krivim sebe. Ali činjenica je da kada te ljudi ovde upoznaju i čuju reči „Ja sam iz Amerike”, nešto se probudi u njihovoj podsvesti. Jedno je da logički odvojiš vlast u državi od nedužnih ljudi koji žive u njoj, ali emotivno, malo je komplikovanije. Mogu da dokažem to raznim iskazima iz prve ruke koje sam čula od kad sam došla u Srbiju. Dakle, ako nije moja krivica, koja je moja uloga ovde?
Prvi put kada sam čula „Tvoji ljudi su bacili bombe na onaj most tamo. Nevini ljudi su nastradali”, sedela sam na zadnjem sedistu taksija, i to mi je taksista rekao. Ja sam samo tiho odgovorila „To mora da je bilo užasno, jako mi je žao.” Vozili smo se u tišini do kraja. Nekoliko minuta kasnije stigli smo na moje odredište i ja sam na srpskom rekla „Hvala puno”. On se okrenuo ozaren i pitao me „Ti pričas srpski?” Umesto da mu objašnjavam da sam tu i tamo naučila poneki izraz da bih se lakše sporazumela, neke osnovne gramatičke strukture, itd, itd, jednostavno sam rekla „Da, pričam srpski.” I onda je on rekao „Dobro dosli!” Nekako, veza je napravljena od jednostavnog hvala, koje sam rekla na njegovom jeziku. I sada shvatam, ljudi znaju da je prošlost u prošlosti. Kao sedmogodišnja devojčica u malom gradu u Oregonu, ja nisam znala da bombe padaju na nečije glave skoro 6000 milja dalje. Nisam čak ni znala šta je to bomba. Imala sam dovoljno sreće da nisam morala da razmisljam o bombama kao mala devojčica, Ali mogu da dođem ovde i da slušam vaše priče. Biću tiha i probaću da naučim. Možda ću ih zapisati da ih ne bih zaboravila. Ja ću samo da nastavljam da se predstavljam.
„Zdravo, zovem se Mia. Ja sam iz Amerike”. Molim vas, ispričajte mi svoje priče. Želim da slušam.